Preuzmite knjigu u PDF-formatu ili u EPUB-formatu.

Napomena:
Tekst o knjizi i piscu zbirke Mehmedu Dželaluddinu Kurtu napisao je Ahmet Kurt (avgust 2017)

Zbirka u punom nazivu glasi: Hrvatske narodne ženske pjesme (muslimanske).
Svezak prvi.
Sabrao i uredio Mehmed Dželaluddin Kurt (Hafiz Mostari).
Hrvatska dioničarska tiskara, Mostar 1902.

Ostali naslovi:
Muslimanske narodne ženske pjesme
Bošnjačke narodne ženske pjesme

Originalno štampano izdanje iz 1902. godine u bosanskohercegovačkim
bibliotekama nosi broj: COBISS.BH-ID 92851719

Ova knjiga pod odrednicama ”Women Folk songs, Croatian” ili ”Ballads, Croatian” se nalazi u katalozima više svjetskih biblioteka. Bez obzira na nacionalnu nominaciju u tim odrednicama, uzrokovanu naslovom zbirke, nesumnjivo je da sabrane narodne pjesme obrađuju i opisuju običaje, nazore, porodične odnose, vjerske propise i osjećanja, obuću i odjeću, hranu i arhitekturu iz miljea muslimanskog naroda u Bosni i Hercegovini i krajevima današnje Mađarske, Hrvatske, Srbije i Crne Gore gdje su muslimani – danas zvani Bošnjaci, u doba Osmanskog carstva, živjeli.

Knjiga je prava riznica za istraživače bosanskog jezika i historije, etnografe i psihologe, kako je još 1903. godine u recenziji knjige napisao Rajko Perušec (1854-1917), slovenački lingvist, pisac, prevodilac i bibliograf.^[1] Victor Tausk (1879-1919), jedan od prvih psihoanalitičara i kolega Sigmunda Frojda, objavio je u časopisu Die neue Revue u decembru 1907. godine prevod na njemački pjesmu broj 20, Patnje i osveta Rizabegovice (Die Leiden und die Rache der Rizabegovica).^[2] Tokom više od sto godina, koliko je prošlo od objave zbirke, knjiga je spominjana ili bila predmet istraživanja u više od dvije stotine drugih radova. Poslednji rad (2014) obrađuje antroponime i toponime u zbirci.^[3]

U više knjiga i publikacija izdatih između dva svjetska rata, te izdanjima Hrvata koji su živjeli u inostranstvu poslije 1945. godine^[3a], navodi se da: ”Kurt tumači u predgovoru knjige, da riječ ”Madžar” ne znači čovjeka mađarske narodnosti, već naprosto svakog kršćanina, katolika. Tako i danas u Krajini, Turskoj Hrvatskoj, npr. oko Bišća, zovu kato­like ”Madžarima”. Prema tomu izgleda, da ovdje riječ ”Hrvat” označuje muslimana.”

Ovaj navodni tekst iz predgovora zbirke može se naći na desetinama portala, često nacionalističkog sadržaja i profila. Treba reči da taj navodni tekst Mehmed Dž. Kurt nije uopšte napisao u svojoj knjizi, što se čitaoci mogu uvjeriti čitajući njegov predgovor ovdje. Možda je on, da bi potkrijepio svoje hrvatsko nacionalno opredjeljenje, kao prvu u zbirci stavio pjesmu Miza materina, koja možebitno upućuje na zaključak da su tadašnji muslimani ustvari pripadnici hrvatskog naroda, ali to nije napisao u predgovoru. U predgovoru, na strani 11, Kurt odaje priznanje dr. Luki Marjanoviću, dvorskom savjetniku i sveučilišnom profesoru, koji je uložio veliki trud na sakupljanju narodnih pjesama po Bosni. U predgovoru svoje zbirke Hrvatske narodne pjesme, što se pjevaju u Gornjoj Hrvatskoj Krajini i u Turskoj Hrvatskoj (Sabrao Luka Marjanović, svezak I, Zagreb 1864. Troškom i tiskom A. Jakića) Marjanović je naveo da:” Za stanovnike turske Hrvatske^[3b] neznam pravo, što su, jer ne govore niti da su Srbi niti Hrvati, već su Madžari i Bošnjaci, a govore jezikom bosanskim ili bošnjačkim.”

Knjiga je veličine 203×140 mm, debljine oko jedan centimetar i sadrži 239 stranica. Štampana je u Hrvatskoj dioničkoj tiskari u Mostaru na dvanaest araka velikog formata. Izlazi u novembru 1902. godine sa cijenom od jedne krune i šezdeset helera.

Pojedine stranice su ilustrovane vinjetama sa motivima cvijeća, ptica i pčela, pogledajte slike dolje.

Mehmed Dž. Kurt je morao štampati na kraju knjige ispravke ”Štamparske pogriješke” jer je urednik, ne poznavajući dovoljno izvorni bosanski jezik, ispravio njegove riječi nena u neva, pobiže u pobježe, sevdahluk u sevdaluk, safun u sapun, pivaše u pjevaše, i tako dalje.^[4] Pošto njegovu zbirku publikujemo kao e-knjigu ove ispravke smo upisali na odgovarajuća mjesta. Fotografija 239. stranice iz originalne zbirke sa ovim štamparskim greškama nalazi se na kraju knjige.

Kako bi budući istraživači ove zbirke mogli u svojim radovima navesti broj stranice, bez uvida u originalno štampano djelo, početak nove stranice označen je ovako: ▼str. 128.

U ovu e-knjigu svi tekstovi su potpuni isti kao u originalu. Tako imamo razmak između riječi i dvotačke ili tačke i zareza. Tačka je nekad poslije završnog navodnog znaka, a nekad prije njega.

U predgovoru M. Dž. Kurt navodi da je sve pjesme sabrao u Mostaru od svoje majke Nazife, kćerke hadži Mehmed-age Selimhodžića iz Mostara. Kako mu je ona sama rekla, sve je pjesme naučila od svoje nene, koja je držaše kao oči u glavi, jer bješe ostala u svojoj šestoj godini sirota bez oca i majke. Njegova majka je rođena 1858. godine u Mostaru. Kao šestnaestogodišnja djevojka udaje se za Mustafu Kurta, sina Mehmed-age i unuka hadži Nuhan-age alemdara Kurta, vidi rodoslov dolje. Rodila je šest kćerki i šest sinova. Znamo da je bila nepismena, jer je jednu punomoć 1920-tih godina ovjerila rukoznakom.^[5] Godine 1864. ostala je siroče, od kada je preuzima nena. Od svoje nene, koja je rođena i živjela u Mostaru, vjerovatno od 1818. do 1890. godine, Nazifa je naučila pjesme, koje je zapisao sin Mehmed Dželaluddin Kurt. Godine 1902. kada je zbirka objavljena majka Nazifa je imala 44 godine.

E-knjigu Porodica Kurt iz Mostara možete preuzeti ovdje: https://www.smashwords.com/books/view/644124

Mehmed Dželaluddin Kurt (1876-1944), sin Mustafe

Mehmed Dželaluddin Kurt rođen je u Mostaru gdje je završio mekteb, ruždiju i medresu. U Sarajevu završava Šerijatsku sudijsku školu. Poslije odluke hrvatsko-slavonske Zemaljske vlade 1892. godine da se „svršenicima sarajevske šerijatske sudačke škole dozvoli upis na Pravni fakultet i polaganje državnih ispita“, upisuje se na studije prava u Zagrebu. Tako je Mehmed Dželaluddin postao drugi Bošnjak koji je iskoristio to pravo. Prvi je bio njegov sugrađanin Osman Nuri Hadžić koji se upisao 1893. godine. Boravak u Zagrebu prvih muslimana iz Bosne i Hercegovine, krajem XIX i početkom XX stoljeća, u književnom, kulturnom i političkom smislu usko je povezan s Antom Starčevićem i Strankom prava. „Starčevićev liberalni nacionalizam, oslobođen svih konfesionalnih natruha, doktrinarno oporbenjaštvo, turkofilija i izrazita sklonost prema islamu, magnetski su privlačili prvi postosmanski bosanski muslimanski intelektualni naraštaj, zaokupljen idealom harmonizacije islamske tradicije i glavnih tekovina europske modernosti“^[6]. Nakon dolaska u Zagreb Mehmed Dželaluddin je počeo objavljivati prepjeve i prevode s turskog i perzijskog jezika u književnom listu Pobratim, potpisujući se kao Hafiz Mostari. Privukao je pažnju odlaskom banu Kuenu Hedervariju obučen u učeničko odijelo sa sabljom i fesom. U Zagrebu je bio član odbora i opunomoćenik Hrvatskog potpornog društva Napredak za Hrvatsku i Slavoniju. „Odbor je sa povjerenikom, g. Kurtom, koji je požrtvovno svoj posao vršio, skrupulozno obračune sviđao“^[7]. Nakon povratka u Mostar objavljuje knjigu ”Hrvatske narodne ženske pjesme (muslimanske)” koje je posvetio „neumrlom hrvatskom otadžbeniku doktoru Anti Starčeviću, prijatelju islamskog naroda.“ U knjizi Zlatka Hasanbegovića ”Muslimani u Zagrebu 1878. – 1945”, na strani 35 pogrešno je napisano da je on unuk Ahmed-age Kurta koji je hercegovačkim franjevcima ustupio svoju zemlju za gradnju širokobriješkog samostana. Istina je da je njegov djed Mehmed brat Ahmeta-age koji je franjevcima prodao pomenutu zemlju. Mehmed Dželaluddin je također bio jedan od osnivača Hrvatskog pjevačkog društva Hrvoje u Mostaru.

Velika je greška gledati nacionalne pokrete na kraju XIX i početkom XX stoljeća današnjim očima kada su nacije na prostoru bivše Jugoslavije već formirane. Muslimanski modernisti, u prvom redu Savfet-beg Bašagić, Osman Nuri Hadžić, Mehmed Dželaluddin Kurt i drugi, bili su protivnici panislamizma i vezivanja sudbine Bošnjaka za Tursku. Svjedoci su tragike svojih sunarodnjaka Bošnjaka koji su se iseljavali u Tursku, za njih potpuno stranu zemlju čiji jezik nisu ni znali. Vidjeli su dekadenciju begovata koji se grčevito protivio promjenama i školovanju svoje djece. Mostarac Osman Nuri Hadžić navodi da je, što se tiče muslimana, „na jedan potpis dolazilo devet otisaka palaca ili kažiprsta“ ili da je ”više katoličkih mladića svršilo srednja i viša učilišta samo iz jedne travničke mahale iz Dolca, nego li nas muslimana iz cijele Bosne i Hercegovine.”^[8]

Muslimansko pitanje i nacionalna određenja na razmeđu devetnaestog i dvadesetog stoljeća najkraće je opisao prof. Ivo Banac u svojoj knjizi ”Nacionalno pitanje u Jugoslaviji”, Globus, Zagreb, 1988., odjeljak Muslimani Bosne i Hercegovine:

”Premda je broj muslimanskih intelektualaca, koji su se izjasnili kao Hrvati u prvoj polovici XX stoljeća, premašio broj onih koji su sebe smatrali Srbima, možda u omjeru deset prema jedan, barem trećina muslimanskih intelektualaca i velika većina običnih Muslimana izbjegavala je da bude zahvaćena bilo kojim procesom nacionalizacije. Bosanske muslimanske mase nagonski su osjećale da zahtjevi za njihovim nacionalnim određenjem bilo na hrvatsku ili na srpsku stranu cijepaju njihovu zajednicu, osobito stoga sto je hrvatsko srpski spor bio neobično žestok u Bosni i Hercegovini. Biti Srbin-Musliman značilo je zapravo biti anti Hrvat, i obrnuto. To ne znači da muslimanski seljaci, gradski obrtnici i mase te pripadnici niže ilmije nisu davali prednost jednoj ili drugoj strani u velikoj bosanskoj igri. Prije aneksije (1908.) oni su općenito bili skloni suradnji sa Srbima, braneći nominalni otomanski suverenitet nad Bosnom i Hercegovinom, premda, dakako, iz drugacijih razloga nego Srbi, koji su željeli spriječiti definitivno uključivanje Bosne i Hercegovine u Austro-Ugarsku, čime su zapravo pripremali tlo za njeno uključenje u Srbiju.”

Vidimo iz raznih spisa da je Mehmed svoje drugo ime Dželaluddin pisao sa duplim suglasnikom „d“ – takozvanim geminatom, što su upotrebljavali obrazovani Bošnjaci koji u izvjesnoj mjeri poznaju arapski ili turski jezik.^[9]

Poslije osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1918. godine povukao se iz javnog života, te radio kao advokat u Sarajevu gdje je i umro. 11. marta 1919. godine vlasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca hapse^[10] Mehmeda Dželaluddina radi navodne krivnje u antisrpskim demonstracijama koje su nastale 1914. godine poslije ubistva Franca Ferdinanda u Sarajevu.

U više dokumenata koji se nalaze u Digitalnoj zbirci Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti ime Dželaluddina Kurta piše se, pogrešno, Džebahudin.

U Mostaru je bio oženjen sedamnaest godina mlađom Hatidžom Hadžić, kćerkom Avdage i bogatom nasljednicom. Iz iste familije je i Osman Nuri Hadžić koji je sa Mehmedom Dž. Kurtom zajedno studirao pravo u Zagrebu. Dobili su sina Burhanudina koji umire kao novorođenče. Hatidža također umire 22. aprila 1918. godine od tuberkuloze u svojoj dvadeset petoj godini života. Rano preminula Hatidža bila je vlasnica zemljišta u više hercegovačkih sela ukupne površine preko osam stotina dunuma. Hatidžina majka Duda, rođena Tikvina, u ime svoja tri, tada malodobna sina, Mehmeda, Ahmeta i Mustafe Hadžića sudski se spori sa svojim zetom, udovcem Mehmedom Dželaluddinom Kurtom. Predmet spora je bila imovina koju treba obuhvatiti ostavinskom raspravom. Parničenje je trajalo više godina. Na kraju je Mehmed Dž. Kurt dobio 1/4 (jednu četvrtinu), a majka njegove umrle žene 3/4 (tri četvrtine) posjeda umrle Hatidže. Mehmed se ženi sa Hašemom Kasumagić sa kojom nije imao djece. Umire u Sarajevu 1944. u svojoj šezdeset šestoj godini. Njegovu udovicu Hašemu ženi njegov mlađi brat Ahmet (1888-1957) kada je ostao udovac poslije smrti svoje žene Aiše, rodom iz Nevesinja iz porodice poznatog Savfet-bega Bašagića.

FUSNOTE

^[1] Časopis Ljubljanski zvon, 1903. godina 23, broj 6.

^[2] „Viktor Tausk (rođen u Žilini) je započeo preradu književnog materijala naših krajeva, te dao odličan uvod za svoje kasnije novelističke diskurse u kojima dominira južnoslavenska dimenzija. Izrazito mu je uspjela sprega književnosti i psihoanalize i ovi su prevodi na neki način bili tek uvod u njegovo kasnije literarno-psihoanalitičko opredjeljenje“

Jasmina Zlatarević, Južnoslavenski baladni sižei u svjetlu psihoanalitičke tradicije. Časopis BOSANSKI JEZIK 12 (2015), str.97-111, Filozofski fakultet Univerziteta u Tuzli, Tuzla 2015.

^[3] BABIĆ, Maja, Antroponimi i toponimi u zbirci pjesama Mehmed-Dželaluddina Kurta : završni magistarski rad / Maja Babić. – Tuzla : [M. Babić], 2014. – 68, COBISS.BH-ID 1024477438

^[3a] Naprimjer u: Središnje književno narječje i njegovi novi protivnici, 1920,

Antun Bonifačić, Vinko Nikolić, Croatian review, Volym 1 1951. Buenos Aires,

Vatro Murvar Hrvatska i Hrvati, 1953.

^[3b] Turska Hrvatska (njem. Türkisch Kroatien, tal. Croazia turca, fr. Croatie av Turc) zvali su se prostori između rijeke Vrbas na istoku (grad Jajce, Banja Luka), zatim na sjeveru prostor južno od rijeke Save, i sve do planine Dinare na jugu, graničeći prema zapadu sa današnjom granicom između Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

^[4] Alija Isaković, Vid bosanskog jezika, Anali Gazi Husref begove biblioteke u Sarajevu, knjiga 19-20, 2001. str. 301-306

^[5] RUKOZNAK – Pisar ili sudija povukli bi na mjestu za potpis perom umočenim u tintu nekoliko crta jednu preko druge, koje bi onda nepismena osoba malo razmazala prstom.

^[6] Zlatko Hasanbegović, Muslimani u Zagrebu 1878.-1945, BEHAR br 74-75, novembar-decembar 2005

^[7] fra Andrija Nikić, Utemeljenje hrvatskoga potpornoga društva (Napretka), CCP 52 (2003), str. 145

^[8] Osman Nuri Hadžić, Muslimansko pitanje u Bosni i Hercegovini, Prvi dio, preštampano iz Obzora, Tisak dioničke tiskare Zagreb, 1902. str. 95

^[9] dr Ismet Smailović, Muslimanska imena orijentalnog porijekla u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 1990. str. 63

^[10] Novine Narodna Sloboda broj 21 od 12. 3. 1919. Pored Mehmeda Dželaluddina Kurta uhapšeni su Šćepo Smoljan, Stjepan Čolić, Ivan Bebek, Rafo Palandžić, Marijan Vujica, Drago Doko, Vlado Bauk, Mustafa Bajrović, Muharem Puzić, Nazif Efica i Ibro Krčenda.

Predgovor

1. Miza materina.
2. Vjerna ljuba.
3. Vjerna ljuba i nevjerni sluga.
4. Hasan-aga i Hanifa bega Omarića.
5. Vjerni vojno.
6. Nemilosna majka.
7. Pneudaja Danni-begovice.
8. Osman-beg i Hana Kapetana.
9. Ale-pehlivan i Morića Begaja.
10. Udovica Salig-aginica.
11. Dvije poluseke.
12. Otmica bega Gjulića.
13. Gondža Meho megju Čifutima.
14. Djevovanje – carovanje.
15. Materina kletva.
16. Zor nevjesta.
17. Ne će cura oca nego sina.
18. Proklêtâ svekrva.
19. Vjerna ljuba i vjerni vojno.
20. Patnje i osveta Ali-begovice.
21. Salatina tatla.
22. Nije blago groši i dukati.
23. Nevjesta i zaova.
24. Djevojka posti za se i dragoga.
25. Dva bijela goluba.
26. Molba lijepe djevojke.
27. Draga o dragom.
28. Nevjesta o svekrvi.
29. Hainin djevojka.
30. Djevojka se s vjetrom razgovara.
31. Zaimova Ema.
32. Ljepši dragi nego li ga kažu.
33. Srdnja dragog na dragu.
34. Djevojka nevjera.
35. Kletva djevojačka.
36. Beg-Emina i Fatima.
37. Draga za dragim.
38. Ne će cura stara nego mlada.
39. Šećer Meho i šećer Mejra.
40. Dva cvijeta.
41. Zateče se danica…
42. Dogji dilber u večer!
43. Dragi – nevjera.
44. Sarajkinje.
45. Gjulbegija Nafiz-pašina.
46. Mahzar pišu Mostarke divojke.
47. Nevjestina tuga.
48. Majka i sin.
49. Djever i neva.
50. Vila i djevojka.
51. Oklada.
52. Nevjesta i zaova.
53. Majkin Ibro.
54. Tužba Ali-begovice.
55. Pobjegla mu draga.
56. Car Sulejman pod Biogradom.
57. Molba sinova.
58. Ali-begovica.
59. Bratac seku u milosti ljubi.
60. Kleveta.
61. Djevojka ga prevarila.
62. Turalića Fata.
63. Ne hvali druge pred svojim dragim.
64. Od sevdaha goreg jada nema.
65. Ali beg se dragoj našalio.
66. Djevojka paša.
67. Jadna ti je Ahmed-begovica.
68. Po madežu poznala ga draga.
69. Gjerzelez Alija.
70. Kćerku daju – robinju udaju.
71. Nesugjenica.
72. Njemkinja Fata.
73. Dragi dragu lipo pozdravljaše.
74. Poruka drage.
75. Zadnja želja.
76. Oj, divojko, dušo moja.
77. Dragi dragoj sitnu knjigu piše.
78. Tugja majka.
79. Nevjernica.
80. Božja kazna.
81. Gondža Meho i Abergzada.
82. Mudra djevojka.
83. Otmica.
84. Pašić Halil-aga.
85. Na rastanku.
86. Aga Hasan-aga.
87. Plemenita Fata.
88. Arvatova Ajka.

TUMAČ turskih, arapskih, perzijskih i manje poznatih riječi.

Gdje je šta

▼str. 1

▼str. 2

Vlastitom nakladom pisca.

▼str. 3

NEUMRLOM HRVATSKOM OTADŽBENIKU D^RU ANTI STARČEVIĆU PRIJATELJU ISLAMSKOG NARODA U ZNAK NAJDUBLJE HARNOSTI.

POSVEĆUJE SABIRAČ.

▼str. 4

Prazna stranica – lijevo

▼str. 5

PREDGOVOR.

Baveći se vrlo mnogo proučavanjem narodnoga blaga, a osobito narodne poezije, uvidjeh, da su mnogi naši sabirači u svojim zbirkama iskrivljivali narodno blago, a osobito narodne ženske pjesme.

Listajući te njihove zbirke, na prvom mi je mjestu udarilo u oči to, što su im zbirke pune naših – naših muslimanskih pjesama i to s malom preinakom, a zbirke nose naslov : „Srpske pesme“, neke iz Bosne, a neke iz Hercegovine.

Ta gruba falzifikacija baš me je i nagnala, da se dadem na ovaj posao : da sabirem ženske pjesme i da ih iznesem pred svijet onako, kako sam ih čuo iz usta narodnih i da može svak, poregjujući ih sa ženskim pjesmama nekih

▼str. 6

„srpskih” sabirača, razabrati veliku pogrješku onih, koji pokradoše mnoge narodne pjesme iz islamskoga svijeta, što žive u ovim hrvatskim zemljama – u Bosni i Hercegovini i presadiše ih u svoj vrt pod slavno „srpsko“ ime, da tako svijet prevare i oči mu zaslijepe.

Mi tugjo umijemo poštovati, nama je svačije sveto, ali koliko tugje poštujemo, toliko svoje ljubimo ; mi se svim, što je naše, dičimo i ponosimo, kitimo se svojim perjem i letimo njime ; tugjega ne ćemo, pa makar i bilo bolje od našega ; ali ko takne u naše perje, tomu znamo pokratiti šape i stati mu na put. Lako je cvijeće trgati po baščama, kad se čovjek nikoga ne boji, kada zna, da baščovana nema, pa još lakše, kada misli, da se to nikad ni saznati ne će, da ga niko za to na odgovornost pozvati ne će!

Al’ pričekaj iza gore vuče,

Za nedjelo odgovarat treba,

Bilo ovog ili onog sv'jeta.

Kada je veliki srpski Vuk – Vuk Stefanović Karadžić – počeo sabirati narodno blago, on je za stalno više nego uvjeren bio, da će sve blago, što ga bude on ugrabio i pod „srpskim” imenom izdao, biti kao sveto pismo, da nikad niko tomu ne će prigovoriti, da se nikada iz onog elementa, čiji je vrt on naj-

▼str. 7

prije počeo i najviše operušao, ne će niko naći, koji će se dati na istraživanje i proučavanje svoga narodnoga blaga – tog bisera i dragog kamenja.

Makar mislio i radio što mu i kako mu drago, ali ja velim njemu i njegovim ljudima, koji ga u tom zanatu naslijediše : „Vr'jeme kule niz Kotare gradi vr'jeme gradi, vr'jeme razgragjuje”

Da pogjemo dalje, da progovorimo koju o tim sabiračima i o pjesmama, makar i ukratko. Što rekoh, da su Vuk i drugi sabirači, koji njegovim tragom pogjoše, nebrojeno hrvatsko muslimansko blago pokrali i u svoj ga vrt presadili, pa ga pod isključivo imenom „srpskim“ izdali, je li to istina ili ne? – Istina i ništa drugo nego sama sušta istina, koju niko na svijetu ne može pobiti! Ko je bar jednom u svom životu stupio u Bosnu i Hercegovinu, pa imao prilike da se druži s muslimanima i ko je makar koliko bilo poznao duh muslimanski, taj će čitajući pjesme „srpskih sabirača“ na prvi pogled vidjeti, da je silesiju pjesama u njihovim zbirkama stvorila bujna mašta islamskog svijeta, a oni da su samo mijenjali imena muslimanska, što su u pjesmama, i tako te pjesme preko noći osvanuše prave i zgoljne „srpske pesme“.

▼str. 8

A koji je od tih sabirača najviše preokretao to naše blago? – Najviše Veliki Vuk – kako gore spomenuh – jer je on znao ne samo mjesto imena Meho ili Fata metnuti Jovo ili Mara, nego po svom planu i cijele naše narodne pjesme izvrtati.

Ne ću ovdje da na dugo razlažem, kako se imadu sabirati narodne pjesme i na što se sve pri tom ima paziti, nego ću samo spomenuti, da je prvo i glavno pravilo u sabiranju narodnih pjesama, da se ostavi sve onako, kako je izišlo iz usta narodnih, da se štampom opet netaknuto povrati narodu, te da se tako ta jedina baština, taj sveti amanet naših pregja sačuva našem potomstvu.

„Srbi“ u svom zanesenom i intolerantnom „srpskom“ fanatizmu, mrzeći i prezirući sve što je islamsko, ne samo da se našim blagom, koje s dana u dan falzificiraju, ne mogu zasititi, već imade i takvih zanesenjaka, koji htijući nanijeti ljagu Islamu, našoj svetoj vjeri, kažu, da su sve današnje pjesme, što se pjevaju, „stare srpske pesme“, a pod utjecajem Islama da se nije ništa razvilo, već da je Islam mnogo koješta uništio.

Ovim zanesenjacima i progoniteljima Islama dokazivati, što se je sve razvilo pod utjecajem

▼str. 9

Islama u ovim krajevima kod ovog dijela hrvatskog naroda – kod islamskog elementa bilo bi kao pucati u oblake.

I ako je naš narod po krvi i jeziku jedan – hrvatski narod – pa se jedni zvali muslimani, a drugi katolici ili hrišćani, opet je ponajviše vjerskim utjecajem i s drugih razloga svaka vjera udarila i neki osobiti pečat u tvorevinama svojih vjernika.

Vidimo i jedan i drugi elemenat hrvatskoga naroda, koliko se brinu i trude proučavajući svoj narod, sabirući sve što je narodno, a osobito narodne bilo muške ili ženske pjesme, jer što je narodnog znanja, ljepote, nakita i mudrih izreka – to je skoro sve u narodnoj pjesmi. A kako smo mi muslimani u tome stali. – Kao i u svim drugim stvarima.

Ni jedan elemenat hrvatskog naroda ne može se podičiti tvorevinama svoje mašte kao mi muslimani ; ali badava sve to. Nama nije stalo do toga. Kao po svim drugim zemljama, tako isto i kod nas, od kako je prodrla kultura, narodnoj je pjesmi odzvonilo, i pričekajmo još kroz malo vrijeme, pa će je nestati i kod nas. Što se bude za vremena sabralo i štampalo, to će i ostati, a drugo će sve zauvijek propasti.

▼str. 10

Na tisuće junačkih pjesama leži u narodu našemu, a ženskima ni kraja nema, sve ljepša od ljepše, sve sami biser i kamenje drago, što baš nama služi na čast i diku, čime se najviše pred svim svijetom možemo dičiti i ponositi. No mi svemu tom ne dajemo nikakve važnosti, to su kod nas sve Marine mrngjelice.

To bi sve po nama propalo, da ne bijaše ljudi, koji iz ljubavi prama svojoj jednokrvnoj braći, držeći se one divne pjesničke izreke : „Brat je mio, koje vjere bio“, žrtvovaše se i mnogu godinu svoga života posvetiše oko sabiranja naših junačkih i ženskih pjesama, to nam tako sačuvaše tu jedinu baštinu naših otaca. Eto vam tu na prvom mjestu presvijetlog gosp. Koste Hörmanna, dvorskog savjetnika, koji je došao u Bosnu i upoznavši se s našim elementom, vidje, da tu leži neiscrpiva blagajna narodnoga blaga, pa koliko za opću korist, toliko iz ljubavi prama svojoj jednokrvnoj braći, posveti se toliko godina sabiranju naših junačkih pje- sama, pa nakon teškog truda i napora okiti nas našim cvijećem iz naših vrtova. Kako „Matica Hrvatska“ gleda i nastoji, da u kultiviranju hrvatskog naroda priteče svim svojima bez raz- like vjeroispovijesti u pomoć u svakoj grani

▼str. 11

znanja i umijenja, tako se je već od god. 1879. dala na sabiranje narodnih hrvatskih pjesama. „Matičini“ ljudi, neki boraveći u Bosni, a neki putujući Bosnom, naročito radi proučavanja ovakih stvari, počeše sabirati narodne hrvatske pjesme po Bosni, što izmegju ostaloga, oko naših junačkih i ženskih pjesama uložiše najviše truda i već za nekoliko godina ponudiše cjelokupnom hrvatskom narodu dvije ogromne i moderno uregjene zbirke muslimanskih junačkih pjesama pod uregjivanjem zaslužnog hrvatskog književnika i daleko čuvenog poznavaoca narodne hrvatske pjesme, dra Luke Marjanovića, dvorskog savjetnika i sveučilišnog profesora.

Mi muslimani Bosne i Hercegovine, koliko su nas zadužili Hörmann i mila naša „Matica“ sa svojim urednikom i drugim ljudima, koliku zahvalnost njima dugujemo, to sada ni sami ne znamo niti procijeniti možemo, to ćemo istom kasnije znati, kada budemo znali, koliko taj rad stoji truda i materijala i od kakove je najviše važnosti.

Pjesme su se do danas slabo sabirale iz usta pjevača muslimana, a i po ovima, što ih imade, vidi se, da je uz opći oblik i nakit narodnih pjesama muslimanskih nešto samosvojno, ro-

▼str. 12

gjeno. Kroz te pjesme vije neki novi vjetrić, kako to lijepo dokazuje zbirka „Matice Hrvatske“. Pa nije svejedno, ako mjesto Mehe metneš Jova, a mjesto Fate Mara. Pjesma izgubi ono svoje osobito, rogjeno, izvrgne se u šablonu. A tako je radio Vuk. Tim je mogao za čas da udovolji i posluži svojim „srpskim“ idejama, da pred Evropu iznese „srpsko“ narodno blago, da time promakne slavu „srpskom“ imenu – ali istina opet izlazi na vidjelo. Da to više nijesu narodne pjesme, ne treba ni spomenuti. Kako se „Srbi“ ljute i mahnitaju, kad se narodna pjesma ne okrsti njihovim imenom, jer misle, kao da je narodna pjesma bogodana samo „Srbima“, da je to samo njihov monopol. A nas kako da ne boli i ne peče, kada nam se to blago ne samo otimlje, nego iskrivljuje i nagrgjuje, kada se u njemu satire onaj rogjeni naš pečat, te se svim i svačim navlači na „srpski“ kalup! Prste sebi – pa neka se svako kiti svojim perjem.

Vazda se od vuka vučići legu, te tako i od tog „srpskog“ vuka dogje nekoliko vučića, koji se njegovim tragom povukoše. Evo vam Grgjić-Bjelokosića, Davidovića, Mirkovića, Pe- tranovića i Milanovića, koji su se povukli Vukovim tragom, te zasukali uz ruke rukave širom Herceg-Bosne i sabirali mnogo „srpsko“

▼str. 13

blago iz hrvatsko-muslimanskog perivoja, pa ga pod „srpskim“ imenom u svojim zbirkama izdali. Još mi je spomenuti „Bosansku Vilu“, da se je i ona odavna Vukovim tragom povukla, jer neprestano iznosi nekakove „srpske umotvorine“, ali samo muslimanske pjesme, gdje nema ama baš ni jednog hrišćanskog imena. Pa nas čak i ”Bos. Vila“ hoće da posrbi! Sami Grgjić-Bjelokosić iznio je iz Mostara u svojoj trećoj knjizi „Iz naroda i o narodu“ preko šezdeset ženskih pjesama, i još veli : „Iz srpskog nar. vrta“?! Gotovo sve pjesme, koje su mu u zbirci iz Mostara, muslimanske su, a on je samo imena izmijenio i prekrojio ih, kako se njemu bolje slaže. Ta i sami ga neki hrišćani ukoriše radi prekrajanja narodnoga blaga.

Svako pozna, da u Mostaru od vajkada, a isto i sada katolici i muslimani ikavski govore, a moj je Grgjić-Bjelokosić svoje pjesme jekavački pisao, a na nekim je mjestima bio toliko zanesen, da je čak i ekavski koji stih napisao, kao što u pjesmi : „Draže lice i od pašaluka“, na strani devetoj odozgor u četvrtom stihu, koji glasi ovako : „To Jovanu drago ne bejaše“. A je li ikada iko čuo u Mostaru ekavsko narječje? Biće sigurno, kada je Grgjić-Bjelokosić bilježio svoje pjesme, da je na „Zasta-

▼str. 14

vine” uši slušao, pa mu se nehotica omaklo!? Još je Grgjić-Bjelokosić na stotine mjesta riječi krivo napisao, a neke i krivo protumačio, kao što to rade svi „srpski“ sabirači, na što se doskora mislim opširnije osvrnuti. Ja bih još ovakima savjetovao, ili da se prija sporazume i zaištu upute od onih ljudi, koji su upućeni u narodno blago, koji znadu, šta sve treba imati na umu u sabiranju narodnoga blaga i kako se treba u tome poslu držati, ili da sebi ruke potegnu, da ne ostaju čičava repa, kao Grgjić-Bjelokosić i većina drugih „srpskih“ sabirača. Ali je neoprostiva pogrješka i prava ćuška znanosti, što sabirači „srpski“ iskvariše i falzifikovaše narodno blago, što se svuda čuvahu ikavštine kao groma, jer znadu, da je ikavština glavni biljeg hrvatstva.

Pravi ljubitelji znanosti i naroda ne smiju biti tjesnogrudi ni prodavati laž za znanost, te time nanositi neizrecivu štetu istini i narodu. Sada da prijegjem na svoje pjesme i ukratko kažem, gdje sam ih i od koga sabrao.

Sve pjesme, što su u ovoj prvoj knjizi, sabrao sam ih u Mostaru od svoje majke Nazife, rogjene Hadži Mehmed-aga Selimhodžić iz Mostara. Kako mi ona sama reče, sve je pjesme naučila od svoje nene, koja je držaše kao oči

▼str. 15

u glavi, jer bješe ostala u svojoj šestoj godini sirota bez oca i majke.

Druge pjesme, koje sam sabrao od pojedinih naših hanuma, koje su sa mnom u rodu, pa se ne kriju od mene, ostavio sam ih za drugi i treći svezak, što ih ako Bog da iza ovoga mislim tiskati i darovati svome milom hrvatskom narodu.

Znadem, da će mi mnogi prigovoriti sa „srpske“ strane, osobito zbog toga, što sam svoje pjesme nazvao hrvatskim imenom. – No baš da vidimo, da li je pravo to, što sam ih tako nazvao? – Pravo, da ne može pravije biti. Ja mislim, ni jedan malo pametan „Srbin“ ne će mi tome ni najmanje prigovoriti, kada se samo to zna, da se do sada nije našao ni jedan „srpski“ naučnjak, da je ikavsko narječje „srpsko“, a da bi porekao, da nije hrvatsko. Ovako mislim, da ne može ni otkuda biti prigovora imenu mojih pjesama : „Hrvatske narodne ženske pjesme (muslimanske)“, jer sam time označio, da su moje pjesme sabrane od islamskog svijeta, koji je i po nauci samih „Srba“ u Mostaru samo hrvatski. A onima, koji svojataju sve, osim čakavaca uz more, za se i za svoje „srpske“ ciljeve, ne velim ništa. Razbor se ne može, a i ne će boriti sa šovinizmom i fanatizmom. Zaman je slijepcu govoriti o žarkom suncu i tihoj mjesečini, kao i

▼str. 16

takovim ljudima, da smo mi po starini, po srcu i po osjećajima Hrvati, da ljubimo svoje ime, da na toj osnovi zidamo i budućnost svoju. Mila nam je starina naša, draga i sveta djedovska vjera – naš sveti Islam, pa se ne ćemo toga odreći, dok je u nama zadnje kapi krvi. U nenadanoj trzavici, na prelomu starog i novog života, nije ni čudo, da se naše staro narodno ime ne grana onako, kako bismo željeli. Ali zrno je zdravo, zemljište naše tugji kukolj zarazio nije, pa nema sumnje, da će zrno brzo proklijati i željkovanim plodom uroditi. Samo čistimo ono tugjega kukolja i radimo, radimo! Svako neka nosi svoj kamenčak.

A Ti, hrvatski narode, primi ovu kitu mirisavog cvijeća iz prekrasnog hrvatskog perivoja, od svog vjernog sina, koji ju je odavna kititi počeo i sada dokićenom kitom, na izlazu staroga vijeka, a na početku novoga – na početku bolje sreće za naš narod – kiti njome svoj mili narod, neka znade, da ima vjernog sina, koji mu obećaje do zadnjeg časa svoga : raditi za hrvatsku stvar i za svoj mili narod.

U Mostaru, početkom svibnja 1902.
Mehmed-Dželaluddin Kurt

▼str. 17

1

Miza materina.

Pošetala miza materina,
Ala pirga na pirgu,
Nek se pirga širi,
Ala Hrvat na Madžar’,
Nek se Madžar ljuti!

Na njojzi su do trihu fistana,
Ala pirga na pirgu,
Nek se pirga širi,
Ala Hrvat na Madžar’,
Nek se Madžar ljuti!

Jedan crven od crvene svile,
Ala pirga na pirgu,
Nek se pirga širi,
Ala Hrvat na Madžar’,
Nek se Madžar ljuti!

Drugi bijel od bijele svile,
Ala pirga na pirgu,
Nek se pirga širi,
Ala Hrvat na Madžar’,
Nek se Madžar ljuti!
▼str. 18
Treći mavi, što bećare mami,
Ala pirga na pirgu,
Nek se pirga širi,
Ala Hrvat na Madžar’,
Nek se Madžar ljuti!

***

2.

Vjerna ljuba.

Vigjoh čudo, prija nevigjeno,
Gje se diver nevisti moljaše :
„Ljubi mene, moja nevistice,
Do jeseni, dok se ja oženim,
Ja l’ najdulje, dok mi bratac dogje”
Njemu veli Alibegovica :
„Prija mene poljubila ćorda,
Prija ćorda Alibega moga“.
To diveru vrlo muka bilo,
Pa on uze divit i kalema
I hartije knjige bez jazije,
Pa on piše knjigu šarovitu,
Pa je šalje bratu Alibegu.
Šta je diver u knjizi kitio :
„Čuješ li me, brate Alibeže,
Dobro gledaj, što ti knjiga kaže :
▼str. 19
– Ljuba ti se mamom pomamila,
Pred dvorom je čador razapela :
Ona svrće znano i neznano,
Ona ljubi i staro i mlado“.
Kada knjiga Alibegu dogje,
Knjigu uči beže Alibeže,
Knjigu uči, a suze proliva,
Pa govori beže Alibeže :
„Ljubo moja, tri žalosti moje!
Da bi reko bratu Sulejmanu,
Da te baci u vodu studenu,
Ljubo moja, odviše si lipa ;
Ribe će ti nagrditi lice,
Dosti sam ga naljubio kleta!
Ljubo moja, tri žalosti moje!
Da bi reko bratu Sulejmanu,
Da te siče po bilome vratu,
Dosti sam ga pusta nagriskao!
Ljubo moja, tri žalosti moje!
Da bi reko bratu Sulejmanu,
Da te siče po svilenu pasu,
Može čedo po bilome vratu.
Ljubo moja, tri žalosti moje!
Što te nikad preboliti ne ću,
Al’ to tebi od Boga sugjeno“.
Sve mislio, na jednu smislio,
Pa je sitnu knjigu nakitio,
Pa je šalje bratu Sulejmanu
Ovako mu u njoj govoraše :
„Čuješ li me, brate Sulejmane,
▼str. 20
Dobro vidi, što ti bratac piše!
Moja sablja, tvoja desna ruka ;
Radi, brate, šta je tebi drago.“
Kad se bratac knjige dobavio
Pa on vigje, šta mu knjiga piše,
Opet veli svojoj nevistici :
„Ljubi mene, moja nevistice,
Do jeseni, dok se ja oženim,
Ja l’ najdulje, dok mi bratac dogje.”
Njemu veli Alibegovica :
„Prija mene poljubila ćorda,
Prija ćorda Alibega moga!“
Njojzi veli diver Sulejmane :
„Čuješ li me, moja nevistice,
Evo ima deset godin’ dana,
Kako si nam dvoru dovedena,
Nismo išli na rosnu livadu,
Sada ćemo na rosnu livadu
Sada ćemo proteferičiti.“
Al’ da vidiš Alibegovice!
Pripe peču, obuče feredžu :
Ona sigje na mermer avliju.
Al’ da vidiš diver Sulejmana!
On oblači ćurak samurliju,
A pod ćurak sablju demiskiju.
Jami nevu za desnicu ruku,
Pa odoše na rosnu livadu.
Tu sidoše pod zelenu jelu ;
Puhnu vihor sa četiri strane,
Pa podiže ćurak samurliju,
▼str. 21
Sinu sablja kao guja ljuta.
Sve to gleda Alibegovica,
Od jada je zabolila glava,
Od čemera i srce i glava.
Sve to gleda diver Sulejmane,
Merhameta u svom srcu nema ;
Opet veli Alibegovici :
„Ljubi mene, moja nevistice,
Do jeseni, dok se ja oženim,
Ja l’ najdulje, dok mi bratac dogje.“
Njemu veli Alibegovica :
„Prija mene poljubila ćorda,
Prija ćorda Alibega moga!“
Kad to čuo diver Sulejmane,
Mahnu sabljom i desnicom rukom,
Posiče je po svilenu pasu
Malko čedo po bilome vratu.
Glas do glasa, haber do habera,
Dodje (štam. gr. – treba: dogje) haber braći Atlagićim
I pogjoše Alibega dvoru,
Da potraže svoju milu seku.
Kad su bili Alibega dvoru,
Al’ im seke u dvorima nema.
Davno im je svijet prominula,
Baš od ruke diver Sulejmana.
Al’ da vidiš braće Atlagića!
Posikoše diver Sulejmana ;
Oko seke turbe načiniše,
Viš’ glave joj ružu usadiše,
Niže nogu rumenu jabuku,
▼str. 22
Kraj turbeta vodu navratiše :
Ko j’ mlagjahan, nek ružicu bere,
Ko j’ glagjahan, nek jabuku jede,
Ko j’ žegjahan, nek vodicu pije,
Sve pred dušu Alibegovice.

***

3.

Vjerna ljuba i nevjerni sluga.

Ferman dogje iz Stambola grada,
A na ruke begu Alibegu.
Ferman uči beže Alibeže,
Ferman uči, a suze proliva,
A sve gleda krajem sebe ljubu.
Njemu veli Alibegovica :
„Alibeže, moje desno krilo,
Otklen knjiga, od kojeg je grada,
Što je tako pusta žalovita,
Te prolivaš suze od očiju,
A sve gledaš u me kukavicu?
Da to nije ferman od Stambola,
Da ti igješ na carevu vojsku“?
Njojzi veli beže Alibeže :
„Ne pitaj me, moja virenice,
Ne mogu ti jade kazivati,
Ovo j’ ferman od Stambola grada,
▼str. 23
Od našega cara čestitoga,
Da ja igjem na carevu vojsku,
Da ja dvorim cara čestitoga“.
Njemu veli Alibegovica :
„Alibeže, moje desno krilo,
S kim ćeš mene mladu ostaviti?
Ja ne imam majke, ni svekrve,
Nit ja imam brata, ni divera,
Nit ja imam seke, ni zaove“.
Njojzi veli beže Alibeže :
„Imaš, ljubo, slugu Husejina,
Slugu moga, kao brata svoga“.
I prige se Alibegovica.
Ode beže na carevu vojsku.
Kad je bilo s večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Stade klanjat Alibegovica ;
Njojzi veli sluga Husejine :
„Brzo klanjaj, Alibegovice,
Noćas ću ti obljubiti lice,
Da ću svoju izgubiti glavu“.
Kad to čula Alibegovica,
Nema kada predati selama,
Već je odmah namaz pomrsila,
Pa govori slugi Husejinu :
„Hoćeš čekat, slugo Husejine,
Dok naložim vatru u odžake,
Dok užežem mume u čirake
I nalijem vode u ibrike“?
Njojzi veli sługa Husejine :
▼str. 24
„Hoću čekat, Alibegovice“.
A da vidiš Alibegovice!
Ona loži vatru u odžake
I užeže mume u čirake,
Ode nalit vode u ibrike ;
Pa uteče u visoku kulu :
Devetera zatvorila vrata
I deseta od suhoga zlata.
Čekao je sluga Husejine,
Čekao je više od sahata,
Više mu se jadnom dodijalo,
Pa izigje na mermer avliju.
Tude nagje kalajli ibrike,
Odmah se je jadu ovizao,
Pa poleće uz visoku kulu :
Devetera otvorio vrata,
Al’ ne može od suhoga zlata
Njemu veli Alibegovica :
„Odmakni se, slugo Husejine,
Nagariću bilo lice svoje,
A obući begove haljine,
Uzjahaću begova goluba,
Pa ću ići begu Alibegu,
Kazaću mu, što je i kako je,
On će tebi pogubiti glavu“.
Prepade se sługa Husejine,
Pa on ode u nove ahare,
Pa uzjaha (štam. gr. – treba: ugjaha) begova goluba,
Te on ode begu Alibegu.
Kad ga vigje beže Alibeže,
▼str. 25
On govori slugi Husejinu :
„Šta je, slugo, ti se pomamio!
S kime si mi ljubu ostavio,
Je l’ mi uzgor prebijela kula,
Je l’ mi živa moja virna ljuba?“
Njemu veli sluga Husejine :
„Ne brini se, beže Alibeže,
Uzgor ti je tvoja tanka kula,
Živa ti je nevirnica ljuba.
Ljuba ti se mamom pomamila,
Pred dvorom je čador razapela,
Ona svrće znano i neznano,
Ona ljubi i staro i mlado.”
Kad to čuo beže Alibeže,
Nema kada konja osedlati ;
Na gola je konja uzjahao,
Oko sebe sablju pripasao,
Pa ga eto bilu dvoru svome.
Preda nj virna išetala ljuba :
Ruke krili, da ga s konja snimi,
Usta sklaplja, da mu ruke ljubi.
Njojzi veli beže Alibeže :
„Odmakni se, moja nevirnice,
Srdit ago, da te ne okara,
Oštra sablja, da te ne posiče,
Jer sam noćas čudan sanak snio“
Tome mu se ona nasmijala,
Pa govori begu Alibegu :
„A Boga mi, beže Alibeže,
I ja sam ti čudan sanak snila“.
▼str. 26
Pa mu stade sanak kazivati :
„Urodilo grožgje biserovo,
Oko dvora bega Alibega,
Navališe tice sa gorice,
Da ozoblju grožgje biserovo,
Ja obrani, ozobat ne dado“.
Oviza se beže Alibeže,
Mahnu sabljom i desnicom rukom,
Poletila s Husejina glava.
Jami ljubu za bijelu ruku,
Pa je vodi na visoku kulu,
Pa je sida na bijelo krilo :
„Kazuj, ljubo, što je i kako je!“
Sve mu ljuba po istini kaza,
Sve mu kaza, što je i kako je.

***

4.

Hasan-aga i Hanifa bega Omarića.

Beg Omarić abdest uzimaše,
Šći Hanifa maramu držaše,
Šći Hanifa babi besidaše :
„A moj babo, beže Omariću,
Devet nas je u matere bilo,
Svih si devet za priliku dao,
▼str. 27
A mene si neprilici dao,
Neprilici, agi Hasan-agi.
Znaš li, babo, gje se je rodio?
Na selini, megju vlahinjama,
Vlahinje mu na babinam bile,
Vlahinje ga mlikom zadojile,
Ovčijim ga runom povijale ;
A mene je kaduna rodila,
U biseru i u dukatima,
Na dušeku, megju jastucima,
U bilu me svilu povijala“.
Njojzi veli beže Omariću :
„Muč’, Hanifo, šćeri materina,
Da te čuje aga Hasan-aga,
U mene bi tebe ostavio“.
Sve to aga i gleda i sluša,
Pa on ode bilu dvoru svome.
Kupi svate aga Hasan-aga,
Kupi svate, šalje po divojku.
Kad su bili Omarića dvoru,
U dvoru ih lipo dočekaše
I gospodskim darom darovaše,
Darovaše, što za koga biše.
Kad ujutru jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Čauš viče jedan do drugoga :
„Hazur svati, je l’ hazur divojka,
Pred dvor blago, a na konju zlato!
Kasno nam je, a daleko nam je :
Kratki danci, a dugi konaci,
▼str. 28
Daleko su Hasan-age dvori“.
I pogjoše kita i svatovi.
Zdravo došli Hasan-age dvoru,
I doveli lijepu divojku.
Kad je bilo s večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Nji mladiće u gjerdek svedoše.
A da vidiš age Hasan-age :
On ne igje u budžak divojci,
Već on sida u morsku šćemliju,
Pa on jamlja sadefli tamburu :
Sitno kuca, tanko popijeva,
A u svaku Hanu pripijeva.
Uz tamburu pismu zapivao :
„Beg Omarić abdest uzimaše,
Šći Hanifa maramu držaše,
Šći Hanifa babi besidaše :
-A, moj babo, beže Omariću,
Devet nas je u matere bilo,
Svih si devet za priliku dao,
A mene si neprilici dao,
Neprilici, agi Hasan-agi.
Znaš li, babo, gje se je rodio?
Na selini, megju vlahinjama,
Vlahinje mu na babinam bile,
Vlahinje ga mlikom zadojile,
Ovčijim ga runom povijale.
A mene je kaduna rodila :
U biseru i u dukatima,
Na dušeku, megju jastucima,
▼str. 29
U bilu me svilu povijala“.
Njojzi veli beže Omariću :
„Muč’, Hanifo, šćeri materina,
Da, te čuje aga, Hasan-aga,
U mene bi tebe ostavio“.
Cilu noć je aga pripivao,
Već i bila zora zarudila,
A sve zlato stoji pod duvakom :
Negrljeno i neobljubljeno.
Kad ujutru jutro osvanulo,
Uhodila Hasan-age majka,
Pa govori sinu Hasan-agi :
„Progj’ se, sine, take besposlice!
Nemoj curi ništa zamiriti,
Luda bila, pa, se prevarila“.
Za njom ugje Hasan-age seka,
Pa govori bratu Hasan agi :
„Progj’ se, brate, take besposlice!
Nemoj curi ništa zamiriti,
Luda bila, pa se prevarila,
I ja bih se mlada prevarila“.

***

5.

Vjerni vojno.

Meho s majkom po has-bašči hoda,
Milu majku za ručicu voda,
Dovodi je bilu gjulbeharu :
▼str. 30
„Vidi, majko, bila gjulbehara!
Vako mi je lice u divojke,
U divojke, a u moje, majko“.
Njemu veli ostarila majka :
„Muči, Meho, obisila ti se“
– „Mila, majko, o mom bilu vratu!
Vidi, majko, rumene ružice!
Vaki su mi gjuli u divojke,
U divojke, a u moje, majko“.
„Muči, Meho, zmija je ujela.“
„Mila majko, moji sitni zubi!“
Dovodi je do kara kalema :
„Vidi, majko, i kara kalema!
Vake su joj oči i obrve,
U divojke, a u moje, majko“.
„Muči, Meho, voda je odnila“
„Mila majko, na me je nanila“.
Govori mu ostarila, majka :
„Ču li mene, Čelebija Meho,
Tebi majka isprosila zlato
I viša je i lipša od Fate,
Bogatija, ruhom ruhatija,
I boljeg je roda i plemena
Nego li je Nazuh-bega Fata“.
Kad to čuo Čelebija Meho,
On odšeta Fati pod pendžere,
Da on vidi, znade li mu Fata.
Njemu veli plemenita Fata :
„Hajde, Meho, bilu dvoru svome,
Skidaj zlato s konja golemoga“.
▼str. 31
Njemu ino biti ne mogaše,
Ne mogaše, jer ne smidijaše
Baš od svoje ostarile majke,
I on ode bilu dvoru svome.
On pred dvore, a svati pred dvore,
Snimi s konja lijepu divojku.
Kad je bilo s večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Nji mladiće u gjerdek svedoše,
Al’ da vidaš Ćelebiju Mehu!
On ne ide u budžak divojci,
Već on jamlja sadefli tamburu,
Side Meho u morsku šćemliju,
Sitno kuca, tanko popijeva,
A u svaku Fatu prepijeva :
„Mnideš, Fato, mnideš, dušo draga,
Da divojci pulli duvak snimam!
Nisam, Fato, tebe ne želio,
Već se junak tobom oženio!
U džennetu, na onome svitu“.
Meho baci sadefli tamburu,
Pa govori lijepoj divojci :
„O divojko, tako ti Allaha!
Digni duvak sa bijela lica,
Da ja vidim tvoje bilo lice“.
Divojka je za Boga hajala :
Diže duvak sa bijela lica,
Sinu lice, kao žarko sunce,
Ispod grla sjajna misečina.
Njojzi veli Čelebija Meho :
▼str. 32
„O divojko, tako mi Allaha!
I lipša si i viša od Fate,
Ali nisi mome srcu draga,
Kao što je Nazul-bega Fata.
O divojko, tako ti imana!
Uzmi abdest iz novog ibrika,
Jami Kur’an iz novog dolafa,
Uči meni hatmu do sabaha!
Selam ćeš mi mojoj miloj majci,
Nek me kuplje od ruže gjulsijom,
Nek mi pušće perčin niz nosila,
Śto mi ga je Fata odgojila :
Tri je zlatna češlja oblomila,
Dok je meni perčin odgojila.
Nek me nose hodže i hadžije,
Nek me nose kroz tisne sokake,
Isprid dvora Nazul-bega Fate.
Ne bi li me ugledala Fata,
Ne bi l bila srca žalovita,
Ne bi li me malo požalila!“
Pa on jamlja nože i handžare,
Handžarom se u srce udrio,
Kako se je lako udario,
Na handžaru srce izvadio.
Umri Meho, žalosna mu majka!
Kad ujutru jutro osvanulo,
Uranila Mehemmeda majka,
Ona muti od meda šerbeta,
Ona šeće, a iz grla viče :
„Rabbum Allah na svemu ti fala!
▼str. 33
Kako Mehe iz gjerdeka, nema,
Kako mu je omililo zlato!”
Više joj se jadnoj dodijalo,
Pa je nogom u vrata udrila,
Od odaje vrata otvorila,
Do kolina u krv ugazila,
Pa govori lijepoj divojci :
„Oj divojko, vele jadna bila,
Sta uradi od moga jedinka?”
Njojzi veli lijepa divojka :
„Bog t’ ubio, Mehemmeda majko.
Da si Mehu Fatom oženila,
Ti ga ne bi jutros poželila!
Selam ti je učinio Meho,
Da ga kuplješ od ruže gjulsijom,
Da mu pušćeš perčin niz nosiła,
Što mu ga je Fata odgojila :
Tri je zlatna češlja oblomila.
Dok je njemu perčin odgojila ;
Da ga nose hodže i hadžije,
Da ga nose kroz tisne sokake
Isprid dvora Nazul-bega Fate,
Ne bi li ga ugledala Fata,
Ne bi l’ bila srca žalovita,
Ne bi li ga malo požalila“.
Sve mu majka na misto donila,
Što je Meho majci poručio :
Nosiše ga hodže i hadžije,
Nosiše ga kroz tisne sokake
lsprid dvora Nazul-bega Fate.
▼str. 34
Vezak vezla Nazul-bega Fata,
A uz vezak pisnu zapivala :
„Rabbum Allah na svemu ti fala!
Vihor niše, gjulsija miriše,
Beli Meho iz gjerdeka ide,
Kako ga je najagalo zlato“.
Nešto se dade pogledati,
Pogledati kuli sa pendžera,
Kad ugleda hodže i hadžije,
Oni nose Čelebiju Mehu.
Onda viknu Nazul-bega Fata :
„Ummihano, moja seko draga,
Hajde sigji pred oborna vrata,
Pa upitaj hodže i hadžije,
Oklen mejit, od koje mahale,
Kako li se po imenu viče?“
Sigje Hana pred oborna vrata,
Ona pita hodže i hadžije :
„A Boga vam, hodže i hadžije,
Oklen mejit, od koje mahale?
Kako li se po imenu viče?“
Njoj govore hodže i hadžije :
„Ovo mejit od naše mahale,
Po imenu Čelebija Meho.
Sinoć ga je oženila majka,
A jutros ga poželila mlada“.
Kad to čula mlada Ummihana,
Ona trči na visoku kulu,
Pa kazuje plemenitoj Fati.
Kad to čula plemenita. Fata,
▼str. 35
Odmah crče, žalosna joj majka!
Izlazila mlada Ummihana,
Pa govori hodžam i hadžijam :
.,A Boga vam, hodže i hadžije,
Pričekajte i ovog mejita!”
Hodže bjehu za Boga hajahu,
Pričekaše, dok je opremiše,
Zajedno ih mlade ponesoše,
Upored im mezar iskopaše :
Kroz mezar im ruke sastaviše,
A u ruke rumene jabuke,
Kad se prenu, nek se poigraju.
Više Mehe lozu usadiše,
Više Fate rumenu ružicu,
Nek se loza oko ruže vija,
Kao Meho oko svoje Fate.

***

6.

Nemilosna majka.

U svitu se naći ne mogaše,
Što Ali-beg ljubu milovaše,
Od mila je zerin-kadom zvaše.
Ona mu se lipše ozivaše :
„Lepe, aga, rumen karanfile,
Sto se cvate i liti i zimi“.
Niko tome mani ne bijaše,
▼str. 36
Već svekrva Ali-bega majka.
U petak je rano uranila,
Pa dozivlje sina Mehmed-bega,
Pa je njemu vako govorila :
„Mehmed-beže, moje dite drago,
Hajd, omrazi brata i nevistu“.
Njojzi veli beže Mehmed-beže :
„Bome ne ću, mila moja majko,
Svačem me je naučila neva,
A najviše knjizi i jaziji“.
Ona zove šćercu Dževahiru,
Pa je šćerci majka besidila :
„Dževahiro, moja šćeri draga,
Hajd, omrazi brata i nevista“.
– „Bome ne ću, mila moja majko,
Svačem me je neva naučila,
A najviše vezu i umetu“.
Kad to čula Ali-bega majka,
Ona ode na visoku kulu,
Pa ulize u šikli odaju.
Kad joj neva na namazu biše,
Sin Ali-beg sitnu knjigu piše.
Izpred nje je na noge skočio :
„Bujrum (štam. gr. – treba: bujrun) amo, mila moja majko“.
Njemu veli ostarila majka :
„Progji me se, sine Ali-bože.
Ne mogu ti sidit ni besidit,
Šta se reče na nevistu moju.
Na nevistu, na ljubovcu tvoju.
Da ti ljubi po aharim momke“.
▼str. 37
Kad to čula Ali-begovica,
Nema kada predati selama,
Već je odmah namaz pomrsila.
Pa se ona begu oklinjaše
I ovako njemu govoraše :
„Nisam, ago, života mi moga,
Života mi i moga i tvoga“.
Za to ago haje i ne haje,
Pa se skoči na noge lagane,
Pa je ljubi sille udario.
„Kupi blago, što si ga donila,
Pa ti hajde, kuda tebi drago,
Do sad moja, a od sada nisi“.
Ona sigje na mermer avliju
Kupi blago, što ga je donila,
Kupi roblje, što ga je dovela.
Natovari dvanest sejsan’ blaga.
Pripe peču, obuče feredžu ;
Ona ide na visoku kulu,
Ali-begu u šikli odaju.
Tude nagje Ali-bega majku
Pa je njojzi neva govorila :
„Daj mi ruku i halali, neno
Na Bogu mi i na tebi dica,
Sin Muhammed od tri godinice,
Sultanija od sedam godina“.
Ona ode materinu dvoru.
U putu je troji svati prose :
Jedni svati Rizvanbegovića,
Drugi svati Fetibegovića,
▼str. 38
Treći svati paše Ali-paše.
Prsten primi paše Ali-paše,
Prsten primi i obeća mu se.
Kad je bilo s večer po akšamu,
Tugu tuži beže Ali-beže
Pa besidi šćeri Sultaniji :
„Sultanijo, moja šćeri draga,
Kada sutra bijel danak svane,
Obuci se, što god lipše moreš,
A na glavu, što držat ne moreš.
Jami brata za bijelu ruku,
Pa izigji na oborna vrata.
Jadna ti se preudala majka.
Kad naigju kita i svatovi,
Pod materom ti konja ufati
Pa zakukaj, kao kukavica,
A ti reci svojoj miloj majci :
„Jadna mati, zar si se udala,
Kom, ostavljaš dvoje siročadi,
Muhammeda od tri godinice,
Mene jadnu od sedam godina?
Ne bi l’ bila srca žalovita,
Ne bi l’ nam se u dvor povratila“.
Ludo dite mudre svite prima.
Kad u jutru bijel danak svanu,
Danak svanu i sunce ogranu,
A da vidiš Sultanije mlade,
Obuče se, što god lipše može,
A na glavu, što držat ne može.
Jami brata za bijelu ruku,
▼str. 39
Pa odoše na oborna vrata.
Malo vrime za dugo ne bilo,
Kad eto ti kite i svatova.
Al, da vidiš Sultanije mlade!
Pod materom konja ufatila,
Pa zakuka, kao kukavica,
A izvija kao lastavica :
„Jadna mati, zar si se udala?
Kom, ostavljaš dvoje siročadi :
Muhammeda od tri godinice,
Mene jadnu od sedam godina?“
Al, da vidiš Ali-pašinice!
Ona skida sa grla dukate,
Pa ih daje šćeri Sultaniji :
„Na to tebi, moja šćeri draga,
Na to tebi i spominji majku!“
Ona jamlja nože i handžare,
Pa ih daje sinu Muhammedu :
„Na to tebi, sine Muhammede,
Na to tebi i spominji majku!“
Pod sobom je konja okrenula,
Ona ide (štam. gr. – treba: ona ode) s kićenim svatima.
Sve to gleda beže Ali-beže,
Sve to gleda sa demir-pendžere,
Sve to gleda, a suze proliva.
Otalen se dica povratila,
Al da vidiš Sultanije mlade,
Od brata je nože otimala,
Pa j’ ovako jadna govorila :
Kada nema naše mile majke,
▼str. 40
Neka nema ni nas siročadi“.
Pa je brata nožem udarila ;
Kako ga je lako udarila,
Na nožu mu srce izvadila.
Mrtvo dite pade na avliji.
Pa je sebe nožem udarila,
Kako se je lako udarila,
Na nožu je srce izvadila.
Mrtva pade krajem brata svoga.
Kad to vigje beže Ali-beže,
Crče jadan jada gledajući.
Da je kome bilo pogledati!
Tri mejita na pored ležahu,
Sve s proklete Ali-bega majke,
Zemljica joj kosti izmetala!

***

7.

Pneudaja Danni-begovice.

Dvore gradi Gjulić Osman-beže :
Tri halvata, dva mermer-hajata,
Dvije kule, a tri kamerije.
Duvar zigje, dukatim’ ga niže,
Šimlu teše, u zlato je meće,
Čiviluke redom pozlaćuje,
Kud će draga višat belenzuke,
Belenzuke, sa grla dukate,
Basamake od mavi sumbula,
▼str. 41
Trabozane od bilih zambaka.
Kad je dvore taman učinio,
On dovodi svoju milu majku :
„Hodi, majko, da mi vidiš dvore”.
Majka mu ih na hajr okrećala :
„Neka, sine, hajirli ti bilo!
Kad si vake dvore načinio.
Hoćeš, sine, da te ženi majka,
Više ti je ostarila majka,
Ne mogu ti dvora prehoditi,
Ni zlatnijeh ključa prenositi“.
Njojzi veli Gjulić Osman-beže :
„Ženi, majko, i meni je drago
Ja sam sebi zagledao zlato
Našu konu Danni-begovicu“.
Kad to čula ostarila majka,
Uz obraz mu sille udarila,
Pa je svome sinu govorila :
„A moj sine, Gjulić Osman-beže,
Progj se tudjih žena od muževa!
Kolko ima u nas divojaka,
Svaka bi te jedva dočekala“.
To je begu vrlo mučno bilo,
Pa on ode u visoku kulu,
Pa on jamlja srčali durbina ;
Raspinje ga na devet kanata,
Što no gleda na devet sahata.
Okreće ga Danni-bega dvoru.
Beg Danni-beg u kuli sidaše,
Virnu ljubu na krilu držaše.
▼str. 42
Kako ju je beže razgledao,
Na grlu joj biser prebrojio :
Sedamdeset i sedam dizija
I pod njima trista šeriflija,
Na grlu joj mor-madež bijaše ;
I bi reko i bi se zakleo,
Da je ono para carevica.
Sigje beže sa visoke kule,
Pa on zove slugu Husejina :
„Husejine, moja virna slugo,
Da si brže Danni-bega dvoru!
Selam ćeš mi begu Danni-begu,
Nek pokuha lake brašenice,
Da idemo u lov u planinu,
Lovićemo nediljicu dana“.
Ode sluga Danni-bega dvoru,
Kucnu halkom na obornim vratim.
Izlazio beže Danni-beže,
Njemu veli sluga Husejine :
„Selam ti je Gjulić Osman-beže :
Da pokuhaš lake brašenice,
Da idete u lov u planinu,
Da lovite nediljicu dana“.
Odmah su se bezi opremili
I odoše u lov u planinu :
Lov lovili nediljicu dana.
Jedno jutro rano uranili,
Kahvu piju, razgovaraju se.
Progovara Gjulić Osman-beže :
„A Boga ti, beže Danni-beže,
▼str. 43
U dvoru ti lipu ljubu imaš“.
Njemu veli beže Danni-beže :
„Hajd’ otalen, Gjulić Osman-beže,
Oklen znadeš moju virnu ljubu“?
Progovara Gjuiić Osman-beže :
„Kako ne znam, beže Danni-beže,
I moja je ko i tvoja ljuba :
Sinoć mi je na ruci spavala,
Pletenica ruku prežuljala,
Na grlu joj biser prebrojio :
Sedamdeset i sedam dizija,
I pod njima trista šeriflija,
Na grlu joj mor-madež bijaše.
I bi reko i bi se zakleo,
Da je ono para carevica“.
To je begu vrlo mučno bilo,
Odmah ode bilu dvoru svome.
Jami ljubu za bijelu ruku,
Pa je vodi na visoku kulu,
Pa broji biser po gr’ocu.
Sve je ’nako, kô Osman-beg kaže.
A da vidiš bega Danni-bega!
Primače se sahtijan sanduku,
Pa izvadi stotinu dukata,
Pa ih dade svojoj virnoj ljubi :
„Na to tebi, moja nevirnice,
Dosle moja, a osela nisi,
Hajde idi, kuda tebi drago!“
On je pušća, Osman-beg je vinča.
▼str. 44

***

8.

Osman-beg i Hana Kapetana.

Zaprosio Zaim Osman-beže,
Zaprosio Hanu Kapetana.
Osmo Hani amanet oprema,
Hana Osmi u bošči haljine.
Osmi sprema, majci mu ne sprema.
Ljuto kune Osman-bega majka :
„Hej neka te, Hane Kapetana,
Crn ti obraz na obadva svita!
To je meni prvo nestimanje,
Ja kako ćeš, kad mi u dvor dogješ?“
Beg Osman-beg Hanu ogovara :
„ Nemoj tako, moja mila majko,
Luda bila, pa se prevarila.
Doniće ti kad ti u dvor dogje“
Njemu veli ostarila majka :
„Muči, Osmo, žalosna ti majka!
Nit mi došla, niti mi donila,
Ni dočekô, da mi u dvor dogje“
U petak ga megju sallu klela,
U subotu beg se razbolio.
Bol bolova godinicu dana,
Poručuje Hana Kapetana :
„Beg Osman-beg, moje žarko sunce,
Hoćeš li mi bole preboliti?“
Poručuje beže Osman-beže :
„Moja Hane, moje milovanje,
▼str. 45
Nikad ti ga preboliti ne ću,
Ja sam tebe pobri poklonio,
Mome pobri agi Hasan-agi.
Ima mala, kolik i ja, Hane,
U lipoti nalikuje na me“
Knjigu piše Zaim Osman-beže,
Pa je šalje pobri Hasan-agi.
U knjizi mu vako govoraše :
„A moj pobro, aga Hasan-aga,
Kupi svate, šalji po divojku,
Na poklon ti Hana Kapetana“
A da vidiš age Hasan-age,
Kupi svate, šalje po divojku
l dogjoše Kapetana dvoru.
U dvoru ih lipo dočekaše
I gosposkim darom darovaše,
Darovaše, što za koga biše.
Tu su svati noćcu prenoćili,
A u jutru rano uranili.
Čauš viče jedan do drugoga :
„Hazur svati, je l’ hazur divojka,
Pred dvor blago, a na konja zlato,
Kasno nam je, a daleko nam je,
Daleko su Hasan-age dvori“
Izvedoše lijepu divojku,
Na dobra je konja uzjahaše.
I pogjoše kita i svatovi.
Kad su bili preko polja ravna,
Progovara sa konja divojka :
„Moj divere, od zlata prstene,
▼str. 46
Stid je mene i gledati u te,
A kamo li s tobom besiditi.
Čij’ se dvori na brijegu bile,
Od četiri boja sazidani,
Pram žarkim se prelivaju suncem?
Njojzi veli diver Muhammede :
„Nevistice, pozlaćena grano,
Kad me pitaš, da ti pravo kažem,
Ono dvori Zaim Osman-bega,
Što no te je bratu poklonio“.
Njemu veli Hana Kapetana :
„Moj divere, od zlata prstene,
Hoću l’ otić’, da obigjem Osmu?“
„Hajde, nevo, al se brzo vrati!“
Ona ode Osman-bega dvoru,
Bez testira u dvor ulazila,
Bez izuna u mermer avliju,
Na avliji Osman-bega majka.
Ona sidi u morskoj šćemliji,
Na bojali čibuk zapalila ;
Hana njojzi ne hti ni selama,
Nego progje u visoku kulu.
Dogje, progje Osmi više glave ;
Podiže mu kunaš-jorgan (štam. gr. – treba: kumaš) s glave,
A sa lica vezenu maramu.
Otrže se suza sa obraza,
Osman-begu na obraz panula.
Progovara Zaim Osman-beže :
„Rabbum Allah na svemu ti hvala! (štam. gr. – treba: fala)
Plahe kiše, teške godinice,
▼str. 47
Kako mi je kula prokapala,
Još je nisam davno sagradio,
Kad sam svoju Hanu isprosio“.
Progovara Kumrija robinja :
„Otvor’ oči, Zaim Osman-beže,
Nije nama teška godinica,
Nit je plaha kiša udarila,
Nit je tvoja kula prokapala,
Nego suza s Hanina obraza,
Eto Hane više tvoje glave“.
Kad to čuo Zaim Osman-beže,
Svom je srcu garjet (štam. gr. – treba: gajret) učinio,
Pa se beže malo podignuo ;
Kad ugleda Hanu Kapetana,
Hana njega rukam zagrlila,
Pa ga ljubi s obadvije strane.
Ljuto ciči, kao guja ljuta :
„Moj Osman-beg, moje žarko sunce,
Hoćeš li mi bole preboliti?
Čekaću te sedam godin dana“.
Njojzi veli Zaim Osman-beže :
„Nemoj, nemoj, Hane Kapetana,
Vinčana si, grihi nam se pišu,
Nikad ti ih preboliti ne ću“.
Pa izvadi bazulmet od zlata
I na njemu hiljadu dukata.
„Na to tebi, Hane Kapetana,
Kovalo ga devet kujundžija,
Devetere gjule izvodili,
Sve kako će tebi lišve biti“.
▼str. 48
A da vidiš Hane Kapetana,
Fatala se niz bedre u džepe
Pa izvodi ridu suha zlata :
„Na to tebi, Zaim Osman-beže,
Vezlo je je devet veziljica,
Devetere urnek izvadile,
Sve kako će tebi lišve biti“.
Progovara Zaim Osman-beže :
„Hajde, Hane, kićenim svatima,
Karaće te diver Muhammede“.
Za to Hana haje i ne haje.
Opet veli Zaim Osman-beže :
„Hajde, Hane, kićenim svatima,
Hajde, Hane, druga bit ne more“.
Ode Hana kićenim svatima,
Ode cvileć’, kao guja ljuta.
Osta beže jadan na dušeku.
Ridom tare suze sa obraza
A spominje Hanu Kapetana :
„Moja Hane, moje milovanje,
Kako ne bi od Boga sugjeno,
Da mi budeš u dvoru kaduna“.
On govori svojoj robinjici :
„Robinjice, po Bogu, sestrice,
Digni mene kuli u pendžeru,
Da ja vidim Hanu Kapetana,
Jednom sada, pa više nikada,
Je l’ joj kako megju diverima“.
Robinja je za Boga hajala,
Osman-bega bona podizala,
▼str. 49
Pa ga sida kuli u pendžeru,
Kad on vigje Hanu Kapetana,
Odmah crče, žalosna mu majka!
Stade figan Osman-bega majke ;
Kad to čuo diver Muhammede,
Progovara kićenim svatima :
„Zasvirajte zile i borije,
Zakucajte sitni davulbazi,
Zapucajte iz malih pušaka,
A razvijte alajli bajrake ;
Ono umri Zaim Osman-beže,
Da ne čuje Hana Kapetana“.
Sve to Hana i sluša i čuje
Pa besidi diver’ Muhammedu :
„Moj divere, od zlata prstene,
Skini mene s konja golemoga,
Pa me spusti u zelenu travu,
Da je meni lakše umrijeti“.
Za to diver haje i ne haje,
Opet veli Hana Kapetana :
„O divere, tako ti Allaha!
Snimi mene s konja golemoga,
Pa me spusti u zelenu travu,
Neka mi je lakše umrijeti“.
A da vidiš diver’ Muhammeda,
Jami Hanu po svilenu pasu,
Pa je spusti u zelenu travu.
Tu se Hana s dušom rastavila,
Zajedno im mezar iskopali.
Kroz mezar im ruke sastavili,
▼str. 50
A u ruke rumene jabuke,
Kad se prenu nek se poigraju.
Više Osme lozu usadili,
Više Hane rumenu ružicu,
Nek se loza oko ruže vija,
Kao Osmo oko svoje Hane.

***

9.

Ale-pehlivan i Morića Begaja.

Sokolovi Savu preletiše,
Pehlivani u Mostar dogjoše,
U četvrtak tenefe popeše,
A u petak igru započeše.
Igru igra Ale-pehlivane
Od bijele Halebine kule
Do bijela ćošku Bišćevića.
U tom ćošku devet divojaka :
Dvi muftine, a dvi kadijine
I četiri Arif efendine
I Begaja Morić Alaj-bega.
Lipo igra Ale-pehlivane,
Al je Ali noga poštuknula,
Pade Ale u zelenu travu.
Dizalo ga malo i golemo,
Niko Alu dignut ne mogaše,
Dok ne dogje devet divojaka.
▼str. 51
Primiče se Morića Begaja,
Pa govori Ali-pehlivanu :
„Ustan gore, Ale-pehlivane“.
Za to Ale haje i ne haje ;
Opet veli Morića Begaja : ,
„Ustan gore, draga dušo moja,
Na poklon ti bilo lice moje“.
Kad je Ale razumio riči,
On se skoči na noge lagane,
Pa je uze za bijelu ruku,
Odvede je sobom pred kadiju,
Pa je vinča sebi za ljubovcu.
Lip je s njome svoj vik vikovao,
A još lipši porod izrodio :
Dvije šćeri i četiri sina.

***

10.

Udovica Salig-aginica.

S večer sjala sjajna misečina,
A pred sabah pala pomračina.
Što je s večer sjala misečina,
Dizdar Salko majci bolovaše.
Što j’ pred sabah pala pomračina,
Dizdar Salko majci umiraše.
Više njega ostarila majka,
S dvije strane seke neudate,
Niže nogu virenica ljuba.
▼str. 52
Progovara ostarila majka ;
„Zar umireš, Dizdar Salih-aga,
Zar umireš, žalosna ti majka!
S kim ostavljaš ostarilu majku?
S kim ostavljaš seke neudate?
S kim kim ostavljaš virenicu ljubu?
Kom ostavljaš dvore i ahare?
Kom ostavljaš svoje konje vrane?
Kom ostavljaš čitluk na Zagorju?
Kom ostavljaš mline na Bistrici?
Kom ostavljaš zelenu livadu?
Kom ostavljaš zelenu dolamu,
Što no si je ženidbi krojio?“
Dizdar Salko bolan progovara :
„Moji dvori prahu i pepelu,
Moja majka jadu i čemeru,
Mojim sekam moji konji vrani,
Nek prodaju pa nek se udaju,
Moja ljuba za prvog sevdaha,
Mojoj ljubi čitluk na Zagorju,
Nemojte joj krivo učiniti“.
To izusti, pa dušu ispusti.
Umri Salko, žalosna mu majka!
Zakukaše do tri kukavice :
Jedna plače, nikad ne prestaje,
Druge plaču, kad im na um pane,
Treća plače s večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Kada liga u meke dušeke.
Koja plače, nikad ne prestaje,
▼str. 53
Ono j’ majka Dizdar Salih-age.
Koje plaču, kad im na um pane,
Ono seke Dizdar Salih-age.
Koja plače s večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Kada liga u meke dušeke,
Ono j’ ljuba Dizdar Salih-age.
Iza toga do malo zemana,
Mal’ zemana ni nedilja dana,
Kad eto ti braće nevistine,
Da joj vode mladu nevisticu.
Progovara Salih-age majka :
„Prijatelji, braćo nevistina,
Ne vod’te mi mladu nevisticu,
Ne vod’te je danu po sunašcu
Već je vod’te noću po misecu,
Neg ne vidi, kud je dohodila,
Kud je zlatne prage prehodila“.
Prijatelji priju poslušaše :
Ne vode je danu po sunašcu,
Već je vode noću po misecu.
Iza toga do malo zemana
Mal’ zemana ni pô godin’ dana,
Porodi se Salih-aginica.
Ona rodi dva blizanca sina.
Knjigu piše Salih-aginica,
Pa je šalje Salih-age majki :
„Moja nevo, (štam. gr. – treba: neno) Salih-age majko,
Meti dvore, raspremaj ahare,
Eto mene s dva blizanca sina“.
▼str. 54
Kad je mlada knjigu zgotovila,
Ona zove slugu Husejina :
„Husejine, moja virna slugo,
Hajde sigji u nove ahare,
Pa uzjaši konja najboljega,
A evo ti knjiga šarovita,
Goni konja Salih-age dvoru,
Knjigu podaj Salih-age majci“.
To je sluga jedva dočekao,
Pa on ode u nove ahare,
Pa uzjaha (štam. gr. – treba: ugjaha) konja najboljega.
Kud god ide do Novoga sigje,
Do bijelih (štam. gr. – treba: do bijeli) Dizdarovih dvora,
Kucnu halkom na obornim vratim.
Izlazila Salih-age majka :
„Ko mi kuca halkom na. vratima?“
Njojzi sluga tiho progovara :
„Evo kuca sluga Husejine ;
Neva ti je knjigu opremila
I još ti je selam učinila,
Meti dvore, raspremaj ahare,
Eto neve s dva blizanca sina“.
Kad to čula Salih-age majka,
Od radosti jadna zaplakala,
Pa se hvata (štam. gr. – treba: fata) niz bedre u džepe,
Izvadila stotinu dukata,
Pa ih dade slugi Husejinu :
„Na to tebi, sluga Husejine,
Ako Bog da, te istina bude,
Na poklon ti mlini na Bistrici“,
▼str. 55
U ta doba Salih-aginica,
A su svoja dva blizanca sina,
Dvi zaove za dva brata dala,
Vik vikuje Salih-aginica,
A su svoja dva blizanca sina.

***

11.

Dvije poluseke.

U kadune Hasan-aginice
Puno mala, a malo evlada :
Šći Fatima i pastorka Mejra.
Zajedno ih u mejtef davala,
Zajedno im gjergjef nabavila,
Zajedno ih svati zaprosili.
Mejru prosi od Livna ćehaja,
A Fatimu pašin delibaša.
Zajedno im i amanet dogje :
Mejri dodje (štam. gr. – treba: dogje) na tabaku diba,
A Fatimi ploče ćilitlije.
To kaduni vrlo muka biše,
Al druga biti ne mogaše.
Zajedno im i svati dogjoše,
Zajedno im krnu postaviše.
Fatu kniju u visokoj kuli,
▼str. 56
Fatu kniju redom dainice,
Kraj nje gore tri zlatna čiraka,
A dvore je do tri robinjice.
Mejru kniju na mermer avliji,
Na avliji pri sjajnu misecu.
Ne kniju je njene (štam. gr. – treba: redom) dainice,
Nit joj gore tri zlatna čiraka,
Nit je dvore tanke robinjice.
Mejru kniju mlade jengjijice.
Ljuto ciči sirotica Mejra :
„Blago tebi, moja seko Fato,
Kad ti imaš i oca i majku!
Oni tebi ruho sakupili,
Svakoga ćeš moći darovati,
A ja jadna, ni košulje nemam,
Nemam čime koga darovati“.
Tišile je redom jengjijice :
„Muč’, ne viči, naša sirotice,
U našega od Livna ćehaje,
Skoro mu je preminula seka,
Dosti joj je ruha ostanulo :
Tri sanduka bila boščaluka
l četvrti svilača košulja“.
Povedoše dvi lipe divojke :
Mejru vode u tahterevanu,
Mejru vode sve bezi od Livna.
A Fatimu na konju gavranu,
Fatu vode delibaše mlade.
Gledala ih Hasan-aginica.
Gledala ih sa visoke kule
▼str. 57
Sa svojijem tankim robinjama,
Pa je njima tiho govorila :
„Vid’te Fatu u tahterevanu,
Vidte Mejru na konju gavranu,
Sunce će joj opaliti lice“.
Progovara tanana robinja :
„A bora mi, Hasan-aginice,
Ono Mejra u tahterevanu,
Ono Fata na konju gavranu“.
To kaduni vrlo mučno biše.
Al joj druga biti ne mogaše.
Iza toga do malo zemana,
Mal’ zemana, pa godine dana,
Spremaju se zeti u punice.
Ćehaju svitovala Mejra :
„Moj dragane, od Livna ćehaja,
Kada dogješ moga babe dvoru,
Izlaziće mila moja teta,
Iznosiće maštrafu šerbeta,
Najprije će tebi pokučiti,
Ti pokuči pašin’ delibaši,
Pa ćeš reći miloj mojoj teti :
„Starije je sunce od miseca
I od mene pašin delibaša“.
Kad su bili Hasan-age dvoru,
Izlazila Hasan-aginica,
Iznosila maštrafu šerbeta,
Pa je dade od Livna ćehaji.
Njoj govori od Livna ćehaja :
„O punice, Hasan-aginice,
▼str. 58
Starije je sunce od miseca
I od mene pašin’ delibaša“,
Pa pokuči pašin delibaši,
Šerbet uze pašin delibaša,
Živ primače, a mrtav odmače,
Odma crče, žalosna mu majka.

***

12.

Otmica bega Gjulića.

Od kako je svijet postanuo,
Nije lišvi (štam. gr. – treba: lipši ili livši) cvijet procvatio,
Ko je danas na ovu godinu
Beg Gjulija paše Radoslije.
Gjulu prose svati na sve strane :
Sa Zagorja beg-Filipoviću,
Iz Travnika Kulinbegoviću,
Iz Sarajva Eminbegoviću,
Iz Mostara Alajbegoviću,
A iz Stoca Rizvanbegoviću,
Iz Udbine Udbinjanin Mujo.
Beg-Gjuliji babo progovara :
„Beg-Gjulija, moja šćeri draga,
Tebe prose svati sa sve strane :
Iz sve Bosne i Hercegovine“.
Sve je svate redom prebrojio,
Samo nije Udbinjanin Muje.
Al’ divojka za Mujagu znade :
▼str. 59
„lzbir’, Gjule, koga tebi drago!
Ako hoćeš u veliko blago,
Hajde, Gjule, beg-Filipoviću ;
Ako hoćeš u veliko roblje,
Hajde, Gjule, Kulinbegoviću ;
Ako hoćeš u najveće blago,
Hajde, Gjule, Eminbegoviću ;
Ako hoćeš u gospostvo Gjule,
Hajde, Gjule, Alajbegoviću ;
Ako hoćeš za plemića Gjule,
Hajde, Gjule, Rizvanbegoviću“.
Beg-Gjulija babi progovara :
„Podaj, babo, za kog tebi drago,
Ti ćeš meni lišve izabrati“.
Za to babo haje i ne haje,
Pa je dade Eminbegoviću.
Knjigu piše paša Radoslija,
Pa je šalje ka Sarajvu gradu,
A na ruke Eminbegoviću :
„Kupi svate, Eminbegoviću,
Od hiljade manje ni jednoga,
Sve svatove mlade, neženjene,
A jengjije mlade, neudate,
Na poklon ti beg-Gjulija moja“.
Knjiga dogje ka Sarajvu gradu,
A na ruke Eminbegoviću.
Knjigu uči starac Emin-aga,
Knjigu uči, grohotom se smije,
Kad vidio, šta mu paša piše,
Odmah sitne knjige rasturio
▼str. 60
Po svoj Bosni i Hercegovini.
Kupi svate sa četiri strane,
Sve svatove mlade, neženjene,
A jengjije mlade, neudate.
Sve pokupi mlade prosioce
Beg-Gjulije paše Radoslije,
Koji su je u babe prosili,
Al ne zove Udbinjanin Mujê.
Al se Mujo sam od sebe sprema,
Svakog čuda vodi u svatove,
A najposlje vuka i megjeda
I jelenče, zlaćenih rogova,
A od čuda i on pred svatima.
Da je kome stati pogledati,
Svati idu poljem širokijem,
Mujo ide stranam stranputice
I dogjoše Radoslinu dvoru.
U dvoru ih lipo dočekaše
I gosposkim darom darovaše,
Darovaše što za koga biše :
Vuku daju ovcu prehodnicu,
A megjedu kravu jalovicu,
A jelenče u zelenu bašču,
Nek popase beg-Gjulino cviće,
Više Gjuli trebovati ne će.
Tu su svati noćcu prenoćili,
Kad u jutru jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Čauš viče jedan do drugoga :
„Hazur svati, je l’ hazur divojka?
▼str. 61
Pred dvor blago, a na konja zlato!
Kasno nam je, a daleko nam je,
Daleko su Emin-bega dvori“.
Izvedoše lijepu divojku,
Na dobra je konja uzjahaše.
Kad su bili preko polja ravna,
Progovara sa konja divojku :
„Jengjijice, po bogu sestrice,
Stid je mene i gledati u te,
Kamo l’ nije s tobom govoriti,
Koji ono u prvom alaju,
Na doratu, vas u suhu zlatu?“
Progovara jengjijica mlada :
„Beg-Gjulija, žalostan ti babo!
Ono ti je beg-Filipoviću,
Oni te je prosio u babe,
Što te nije onom dao babo?“
Opet veli beg-Gjulija mlada :
„Jengjijice, po bogu sestrice,
Koji j’ ono u drugom alaju,
Na bijelu konju golemome,
Svakog mrka do za uho brka“.
-„Beg Gjulija, žalostan ti babo!
Ono ti je Kulinbegoviću,
Oni te je prosio u babe,
Što te nije onom dao babo?“
Opet veli beg-Gjulija mlada :
„Jengjijice, po bogu sestrice,
Koji ono stranom stranputice,
Na zelenku konju od mejdana,
▼str. 62
Ja kakav je, vesela mu majka,
Ne bi njemu ni robinja bila,
A kamo li u dvoru kaduna“.
Njoj govori jengjijica mlada :
„Beg-Gjulija, žalostan ti babo!
Ono ti je Udbinjanin Mujo,
Oni te je prosio u babe,
Što te nije onom dao babo?“
„Jengjijice, po bogu sestrice,
Koji ono starac pred svatima,
Na vrančini u biloj libadi,
Bilja mu je brada, neg libada“,
Progovara jengjijica mlada :
„Beg Gjulija, žalostan ti babo!
Ono ti je starac Emin-aga,
Oni te je prosio u babe,
Onom te je poklonio babo“.
Kad to čula beg Gjulija mlada,
Odmah se je s konja ukinula,
Ona pade u zelenu travu.
Dizalo je i staro i mlado,
Niko Gjulu dignut ne mogaše.
Primiče se starac Emin-aga,
Pa govori beg Gjuliji mladoj :
„Ustan’ gore, draga dušo moja,
Kad dogjemo bilu dvoru mome,
Dovešću ti s mešćeme kadiju,
Poklonit ti sve svoje imanje“.
Za to Gjula haje i ne haje.
Kad to vigje Udbinjanin Mujo,
▼str. 63
On poteče konja golemoga,
Primiče se lijepoj divojci,
Pa se sage niz konja zelenka,
Jami Gjulu po svilenu pasu,
Pa je diže za se na zelenka :
Tri put je je utegnuo pasom
I četvrtim od sablje kajasom,
Pa govori beg-Gjuliji mladoj :
„Beg-Gjulijo, draga dušo moja,
Uvri glavu megju lopatice
U široke pleći Mujagine“.
Pokri Gjulu divan kabanicom,
Pa poteče preko polja ravna,
Kao zvizda preko neba sjajna.
Ode Mujo poljem pivajući,
Osta starac jada gledajući.
Kad je došo svome bilu dvoru,
On dovodi do tri terzijice,
Koji će joj dibu sakrojiti.
On dovodi do tri kujundžije,
Koji će joj čemer sakovati.
Terzijice dibu zgotoviše,
Kujundžije čemer sakovaše ;
Okiti je zlatom i elmasom,
Pa je vinča sebi za ljubovcu.
▼str. 64

***

13.

Gondža Meho megju Čifutima.

Sunce zagje, a misec izagje,
Gondža Meho u Čifute zagje,
Čifuti ga lipo dočekaše,
Gosposku mu večeru dadoše.
Kad je bilo večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Prostriše mu gosposku ložnicu :
Mehi steru dušek po dušeku
l brusali jastuk po jastuku,
I kumašli jorgan po jorganu.
Leže Meho sanak boraviti.
Kad je bilo noći od po noći,
Skupiše se svi Čifuti redom
Oko Mehe halke (štam. gr. – treba: halku) ufatiše :
Iznesoše od zlata tevsiju,
Na tevsiji oštre kalentreše ;
U tevsiji mekoga pamuka,
U pamuku igle i špiljode.
Pa sidoše Gondžu Mehemmeda,
Kalentrešim kožu razrezaše,
Na oštre ga igle dočekaše,
Krvcu kupe mekijem pamukom.
Jadan Meho na tevsiji ječi,
Kako ječi čifuthana zveči,
Kako plače do Boga se čuje.
Oni misle niko ih ne vidi,
Al’ ih vidi mujezin s munare,
▼str. 65
Pa zavika iz grla bijela :
„Sarajlije, da vas Bog ubije!
Vi pijete kahvu po kahvama,
A Meho vam zašô u Čifute,
Čifuti ga mlada prevariše,
Na iglam mu krvcu iskapiše,
Meho vam je gotov umrijeti“.

***

14.

Djevovanje – carovanje.

Divojka je malo divovala :
Sedamdeset i sedam godina,
Tri puta je na Ćabu hodila,
Ćabi kući tiho govorila :
„Ćabo kućo, udat bi (štam. gr. – treba: li) se mlada!“
Iz Ćabe joj nešto progovara :
„Udaćeš se, lijepa divojko,
Udaćeš se i pokajaćeš se,
Na um će ti panut divovanje,
Spominjaćeš carstvo divojačko.
Car ti bijah, dok u majke bijah,
Sva me Bosna carom zovijaše,
A moj dragi carom i vezirom ;
Ne bi carstva za vas Stambol dala,
Agaluka za tri pašaluka,
Ni mahale, u kojoj sam rasla
I u njojzi dragog zagledala“.
▼str. 66

***

15.

Materina kletva.

U kadune Hasan-aginice :
Devet šćeri, devet divojaka,
Sve ih devet opravila majka,
Spremila ih u zelenu bašču,
Pa dozivlje agu Hasan-agu :
„Vidi, aga, očim ne vidio!
Devet šćeri, devet divojaka,
Ko će njima ruho sakupiti ;
Ko li će im ćeiz opremiti,
A šta ih je i manje ili bilo!“
U čas reče Hasan-aginica,
U čas reče, u gori se steče :
Dvi umriše, a dvi okrenuše,
A četiri u harem poniše,
Sama osta mizinica Ajka,
Lipo babo Ajku milovao,
Sagradi joj od olova kulu
I u kulu virenicu ljubu,
Da ljuljuška plemenitu Ajku.
Majka Ajku u bešici ljulja,
Uz bešu joj pismu zapivala :
„Nini, Ajko, odnili te vrazi!“
Punu vihor s visokih planina,
Pa odnese od olova kulu
I u kuli plemenitu Ajku.
Ode kula prahu i pepelu,
Ode Ajka jadu i čemeru.
▼str. 67

***

16.

Zor nevjesta.

Sjajna zvizdo, gje si sinoć sjala?
„Ja sam sjala više Sarajeva ;
Nisam sjala, neg čuda gledala :
Gje brat seku ludu udavaše.
Ne daje je, da mu nije draga,
Već je daje porad pusta blaga.
Svi u dvoru šenli i veseli,
Ali nije divojačka majka,
Neg je ona sahtli i kaparli. (štam. gr. – treba: kaharli)
Pitala je jedinica Fata :
„Što je tebi, mila moja majko,
Svi u dvoru šenli i veseli,
A ti sama sahtli i kaparli?“ (štam. gr. – treba: kaharli)
„Progji me se, moja kćeri (štam. gr. – treba: šćeri) draga,
Kako tvoju lošu sreću kažu :
Svekra babu, zmaja žestokoga,
Svekrvicu, živu žeravicu,
Dva divera, dva mrka oblaka,
Dvi zaove, dvije gušterice,
Dvi jetrve, dvije zmije ljute“.
Njojzi veli plemenita Fata :
„Progj se toga, mila moja majko,
Lako ću im svima ugoditi.
Svekru babi lako ugoditi :
Noge prati, pa s njih vodu piti,
Eto ću mu mlada ugoditi.
Svekrvici lašnje ugoditi :
▼str. 68
Dosno leči, a ranu ustati.
Eto ću joj mlada ugoditi.
Diverove knjizi naučiti,
I suviše u lov opremati.
I njima ću mlada. ugoditi.
Zaovama ruho sakupiti,
Jetrvama dicu odgojiti,
Eto ću im svima ugoditi“.

***

17.

Ne će cura oca nego sina.

Sinoć aga iz Sarajva dogje,
Virnu ljubu na avliji nagje :
„Virna ljubo, ženiću se na te“
-„Ženi, ago, i meni je drago,
Pomoć ću ti pirinač tribiti
I bilicu stupati šenicu,
Spremiću ti sina u svatove,
Nek ti bude diver uz divojku“.
Mlide Hanka, šali joj se ago,
Al, u age maskare nejmade :
Odma svadba do petnaest dana.
Časom progje i to petnaest dana.
Kupi svate aga Hasan-aga,
Što je rekla Hasan-aginica,
Što je rekla, nije ni porekla :
▼str. 69
Pomože mu pirinač tribiti
I bilicu stupati šenicu :
Spremi njemu sina za divera.
Muhammeda svitovala majka :
„Muhammede, moje dite dragu.
Kad ti budeš preko polja ravna,
Tiho idi, a gledaj preda se.
Pusti konju sajvan do kopita,
Zlatne kite dori do kolina ;
Gledaće te teta sa pendžera.
Kad ti dogješ pred bijele dvore,
Pred dvorom će tri kola igrati,
Pospi kola grošim i dukatim.
Svoju tetu mišćem i amberom.
Kad digneš pulli duvak s lica,
Ti ćeš reći svojoj miloj teti :
– Rabbum Allah, lipa ti si, teto,
Ni u čem ti mahane nejmade,
Neg što ti je u malu mahana,
Što imadeš na domu inoču,
U inoče do četiri sina,
Jedan joj se uz kolino prima,
Drugi je s hadžijam na Ćabi,
Treći joj je kalfa u mejtefu,
A četvrti tebi u diverstvu“.
Lud Muhammed mudre svite prima.
I odoše kita i svatovi.
Kad su bili preko polja ravna,
A da vidiš diver Muhammeda :
Tiho jaše, a gleda preda se,
▼str. 70
Pušćo konju sajvan do kopita,
Zlatne kite dori do kolina.
Gledala ga teta sa pendžera,
Gledala ga, pa je govorila :
„Rabbum Allah lijepa junaka!
Kojoj li ga Bog u srići dade,
Sretnija je nego sultanija“.
Kad su došli pred bijele dvore,
Pred dvorima tri kola igraju
A da vidiš diver Muhammeda,
Zasu kola grošim i dukatim,
Svoju tetu mišćem i amherom,
Pa joj diže pulli duvak s lica :
„Rabbum Allah, lipa ti si, teto,
Ni u čem ti mahane nejmade,
Neg što ti je u malu mahana,
Što imadeš na dvoru inoču,
U inoče do četiri sina :
Jedan joj se uz kolino prima,
Drugi joj je s hadžijam na Ćabi,
Treći je kalfa u mejtefu,
A četvrti tebi u diverstvu“.
Progovara lijepa divojku :
„Koji se uz kolino prima,
Da Bog dao hajirli bio ;
Koji joj je s hadžijam na Ćabi,
Da Bog dade, da joj zdravo dogje ;
Koji je kalfa u mejtefu,
Da Bog dade, da joj hodža bude ;
Koji joj je meni u diverstvu,
▼str. 71
Da Bog dade da mi sugjen bude!“
Povedoše lijepu divojku,
I dogjoše Hasan-age dvoru.
Sjaha s konja malo i golemo,
Ali ne će lijepa divojka,
Ona ne će agu Hasan-agu,
Nego hoće diver Muhammeda.
Onda veli aga Hasan-aga :
„Muhammede, moje dite drago,
Snimi s konja lijepu divojku,
Tebi ju je isprosio babo!“
Vjenčaše je diver Muhammedu.

***

18.

Proklêtâ svekrva.

Urodila gora pesligjanom, (štam. gr. – treba: fesligjanom)
Ravno polje drobnijem biserom.
Tud’ Mujaga divojku vogjaše.
Stali svati droban biser brati,
Al ne bere Čelebija Mujo,
Neg svituje na konju divojku :
„O divojko, draga dušo moja,
Ja, imadem na domu maćehu,
Devet sam se puta oženio.
Svih mi jih je devet potrovala,
I tebe će ona otrovati.
▼str. 72
Kad budemo pred bijele dvore,
Izlaziće svekrva kaduna.
Iznosiće maštrafu šerbeta,
Pa će ona tebi pokučiti,
Nemoj popit, draga dušo moja.
Već pokuči kraj sebe diveru,
Pa ti reci svojoj svekrvici :
„Starije je sunce od miseca
I moj diver od mene neviste“.
Luda Fata mudre svite prima,
I podjoše kita i svatovi.
Kad su bili Mujuginu dvoru,
Izlazila svekrva kaduna,
Iznosila maštrafu šerbeta,
Pa pokuči mladoj nevistici.
Jami neva maštrafu šerbeta,
Pa je dade kraj sebe diveru,
A govori svojoj svekrvici :
– Starije je sunce od miseca
I moj diver od mene neviste“.
Pruži ruku diver Muhamede,
Pa prihvati maštrafu šerbeta.
Živ primaće, a mrtav odmače.
Odmah crče, žalosna mu majka!
Jedna mu se kapca otisnula.
Dobru konju na sedlo panula,
Sedlo puče, dobar konjic crće.
Progovara svekrva kuduna :
„O divojko, vele jadna bila!
Sta uradi od moga jedinka?”
▼str. 73
Progovara Čelebija Mujo
„Do sad si ih devet potrovala.
Deseta se mudra dogodila.
Otrova ti tvog jedinka sina“.

***

19.

Vjerna ljuba i vjerni vojno.

Molila se Mustaj-begovica
Mustaj-begu uz desno kolino :
„Mustaj-beže, moje desno krilo,
Hoću l’ otić u rod u matere?”
„Hajde ljubo, ama brzo dogji,
Plakaće ti dva blizanca sina”.
A da vidiš Mustaj-begovice,
Pripe peču, obuče feredžu,
Ona ode materinu dvoru.
Kad je bila ispred bezistana,
Tud se šeće momak jabandžija,
Tiho šeće, a iz grla viče :
„Rabbum Allah, na svemu ti hvala! (štam. gr. – treba: fala)
Čije zlato ispred mene progje,
Baš kô daje Mustaj-begovica,
A tako mi dina i imana,
Ja ću bega pogubiti mlada,
A Fatimi obljubiti lice,
Da ću svoju izgubiti glavu”.
▼str. 74
Kad to čula Mustaj-begovica,
U licu je odmah poblidila,
Materinu dvoru pohitila.
Kad je došla materinu dvoru,
Diže peču na mermer avliji.
Preda nju je išetala majka :
„A Fatimo, žalosna ti majka!
Što je tvoje lice poblidilo,
Ali te je beže okarao,
Ali te je zubak zabolio,
Ali glava? o zla muka tvoja!
Al’ plakala dva blizanca sina?“
A Boga mi, mila moja majko,
Nit je mene beže okarao,
Nit je mene zubak zabolio,
Niti glava, o zla muka moja!
Nit plakala dva blizanca sina,
Već kad bijah ispred bezistana,
Tud se šeće momak jabandžija,
Tiho šeće, a iz grla viče :
„Rabbum Allah, na svemu ti hvala! (štam. gr. – treba: fala)
Čije zlato ispred mene progje?
Baš kô da je Mustaj-begovica,
A tako mi dina i imana,
Ja ću bega pogubiti mlada,
A Fatimi obljubiti lice,
Da ću svoju izgubiti glavu“.
Njojzi veli ostavila majka :
„A Fatimo, žalosna ti majka,
Ono nije momak jabandžija,
▼str. 75
Već je ono paša Ali-paša,
Onom te je poklonila majka.
Ferman dogje od Stambula (štam. gr. – treba: Stambola) grada,
Da on ide na carevu vojsku,
Odmah ode paša Ali-paša,
A ti osta u majke u dvoru.
Zaprosi te beže Mustaj-beže,
Zaprosi te i dade te majka.
Ti se vrati bilu dvoru svome,
Pa ti reci begu Mustaj-begu,
Neka jami laka džeferdara,
Pa nek bježi u goru zelenu“.
Ode Fata bilu dvoru svome,
Na avliji Mustaj-bega nagje,
Na krilu mu dva blizanca sina,
Ona šuti ništa ne govori,
Ode pravo u Visoku kulu,
Snimi peču, a snimi feredžu.
Nešto joj se dade pogledati,
Pogledati kuli na pendžere,
Pala tama od neba do tala
Od junaka i od dobrih konja.
Kad to vigje Mustaj-begovica,
Trkom trči na mermer-avliju :
„Mustaj-beže, moje desno krilo,
Hajde jami laka džeferdara,
Pa ti bježi u goru zelenu,
Eto na te paše Ali-paše“.
Kad to čuo beže Mustaj-beže,
Trkom trči na visoku kulu,
▼str. 76
Pu, on jamlja laka džeferdara,
I pobježe (štam. gr. – treba: pobiže) u goru zelenu.
U ta doba pašu Ali-paša :
„A Fatimo, draga dušo moja,
Kupi blago, što si ga donila,
Pa hajdemo bilu dvoru svome“.
Kupi blago Mustaj-begovica,
Natovari dvanest sejsan blaga,
Prepe peču, obuče feredžu.
Ona pogje s pašom iz avlije.
Ljuto ciče dva blizanca sina,
Progovara Mustaj-hegovica :
„A Boga ti, paša Ali-pašu,
Da ponesem dva blizanca sina?”
Njojzi veli paša Ali-paša :
„Bome ne ćeš, Mustaj-begovice,
Od zla oca ne valjaju dica“.
Kad su bili preko polja ravna,
Tu su oni malo počinuli.
I sidoše pod zelenu jelu.
Sida Fatu na bijelo krilo :
„A Fatimo, druga dušo moja,
Ili voliš meni ili begu?“
– „A Boga mi, paša Ali-paša,
Volim begu u tankoj košulji,
Nego tebe u suhome zlatu“.
Sve to beže i sluša i gleda,
U njem živo srce zaigralo
I na njemu svilena košulju,
Pa on jamlja laka džeferdara
▼str. 77
„Džeferdaru i otac i majko,
Pogodi mi dušmanina moga!“
Na paši je nišan sastavio ;
Puče puška kȍ iz neba munja,
Pa pogodi pašu Ali-pašu.
Pade paša na zelenu travu,
Kako pade više ne ustade.
A priskoči beže Mustaj-beže,
Jami Fatu za bijelu ruku,
Pa je vodi bilu dvoru svome :
Na avliji dva blizanca nagje,
Gdje plakali, tu su i pospali.

***

20

Patnje i osveta Ali-begovice.

Žarko sunce, je l’ koliko rano
Mogu l’ doći na Zagorje ravno,
Gdje boluje Čengić Ali-beže ;
Viš glave mu ostarila majka,
Niže nogu virenica ljuba?
Majka plače, a ljuba se smije.
Njojzi veli beže Ali-beže :
„Sto se smiješ, okamenila se.
Ili vidiš, da ću preboliti,
Ili vidiš, da ću umrijeti?“
Progovara Ali-begovica :
▼str. 78
„Ja ne vidim, da ćeš preboliti.
Veg ja vidim, da ćeš umrijeti ;
S tog se smijem, beže Ali-beže.
Znaš li, beže kad me dovedoste.
Sa mnom mnogo blago dotiraste,
Ti me skinu s konja golemoga,
Odnese me u visoku kulu,
Uhodi nam tvoja mila majka,
Pa je tebi govorila. majka :
– A moj sine, beže Ali-beže,
Vrlo ti je lijepa divojka ;
Ni u čem joj mahane nemade,
Već što joj je pod pojasom čedo.
Znaš li, beže, znaš li, dušmanine,
Vi me natrag braći povratiste,
A braća mi u dvor ne dadoše,
Veg ovako meni govoriše :
– Ne vraća se mejit od mezara,
Ni divojka od bijelih dvora. –
Braća mene vama povratiše.
Znaš li, beže, znaš li, dušmanine,
Vi mi u dvor mladoj ne dadoste,
Pred dvorom mi čador razapeste,
Držaste me godinicu dana
Pod čadorom, kano kukavicu.
Kad vidiste, da mi čeda nema,
Onda ste me u dvor upustili ;
S tobom bila devet godin’ dana,
Rodila ti devet divojaka.
Kad nastade deseta godina,
▼str. 79
Ja ti rodih desetu divojku :
Vi me mladu pred dvor izbaciste,
A na dvoru malko vrime biše,
Dobru konju snižak do stremena,
Mladu momku do svilena pasa,
Ja na snigu s nejakijem čedom.
Čedo crče, moje srce puče.
Da Bog dade, koji svašto daje,
Da ti mogu smrti dočekati,
Ja bih mlada kolo uhvatila,
A su svojih devet divojaka,
Pred kolom bi pismu zapivala :
– Bogu hvala, (štam. gr. – treba: fala) kad s’ oprostih hala,
Ali-bega i njegove majke!“
Crče beže jade slušajući,
A majka mu njega gledajući,
Osta rahat Ali-begovica.

***

21.

Salatina tatla.

Pismu piva Salatina Tatla.
Na sunnetu u Hamzića dvoru :
„Ko mi rekô, da sam udovica,
Hvatala (štam. gr. – treba: fatala) ga trostruka groznica.
Ko mi reko da sam pušćenica,
Odnila ga studena vodica ;
▼str. 80
Neg divojka sokola rodila
Znade mu se i otac i majka ;
Babo mu je Nametković Fevzo,
Majka mu je Salatina Tatla.
Babo mu se na Ćabi glasio,
U Medini kosti ostavio!“

***

22.

Nije blago groši i dukati.

Džemal-beg se u jezero strila,
Da ustrila vilu zlatnih krila ;
Nešto mu se iz jezera javlja :
„Ne strilaj se, beže Džemal-beže,
Nisam vila, pa da imam krila,
Neg divojka, koja vara momka,
Pobigla sam od zla materina,
Mene mati za nedraga daje,
Za nedraga porad pusta blaga.
Nije blago groši ni dukati,
Već je blago, što je srcu drago“.
▼str. 81

***

23.

Nevjesta i zaova.

Ali-beg se s ljubom zavadio
Prvu noćcu na meku dušeku,
Da je za što, ne bi ni žalila,
Veg za jednu vezenu maramu.
Ljuba veli : „Cura ti je dala”.
Ali-beg se ljubi oklinjaše :
„Nije cura života mi moga!
Nije cura veg’ moja sestrica”.
Knjigu piše Ali-begovica,
Pa je šalje svojoj zaovici,
Zaovici Danni-begovici :
„Zaovice Danni-begovice,
Pravo kaži, jesi l’ mu je dala ;
Ako meni pravo ne kazala,
Poželila sina Zulfikara!”
Mislila se Danni-begovica,
Mislila se misli svakojake :
„Što ću jadna od života svoga!
Da bi nevi pravo kazivala,
Rastaviću brata i nevistu ;
Da bi nevi krivo kazivala,
Poželiću sina Zulfikara”.
Sve mislila, na jednu smislila,
Pa je sitnu knjigu načinila,
Pa je šalje svojoj nevistici,
Nevistici Ali begovici :
▼str. 82
„Nevistice Ali begovice,
Nemoj mislit, ja sam mu je dala”.
Pa poželi sina Zulfikara.
Zulfikara okrećala majka,
Okrećuć ga jadna govorila :
„Zulfikaru neharato blago,
Još te nije ni vidio babo,
Crna će te zemlja oharati,
Crna zemlja i zelena trava”.

***

24.

Djevojka posti za se i dragoga.

Vigjoh čudo prije nevigjeno,
Gje čehaja pašinicu kara :
„Bog t’ ubio Ali-pašinice,
Što će tvoje šćeri po pendžeri,
Ja ću tebe paši opanjkati”.
Ona mu se teško oklinjaše :
„Nije Naza, tako mi namaza.
Ni Allema, tako mi kalema,
Ni Čimeta, tako mi nimeta ;
Za Muntu se ni zakleti ne ću,
Jer je Munta pašu zagledala.
Ona posti petke i četvrtke,
Sve za svoje i pašino zdravlje”.
▼str. 83

***

25.

Dva bijela goluba.

Poletila dva bijela goluba,
Pa padoše na dva bora zelena,
Gledali ih dva dilbera s pendžera :
„A boga vam, do dva bila goluba,
Jeste l’ skoro od te Bosne ponosne,
Je li sada dilber-Fata u majke,
Nosi l’ Fata od sedefa nalule,
Po nalulam mor-dimije panule,
Pod dimijam burundžukli košulja,
Po košulji terli-diba do zemlje,
A po dibi kušak-čemer do bedra,
Nosi l’ sada fini fesić nad okom?”

***

26.

Molba lijepe djevojke.

Divojka je u boga iskala :
„Daj mi bože sreću iznenada,
I u sreći dobroga junaka,
Koji ne će vina ni duhana,
Ni rakije, skoro prepicane,
Veg šećerli-kahvu iz fildžana!”
▼str. 84

***

27.

Draga o dragom.

Karanfile, pleme moje,
Da je meni sime tvoje!
Ja bih znala, gje bi cvala :
U mog dragog u njedrima,
Kad moj dragi ide spati,
Karanfil će mirisati,
A moj dragi uzdisati.

***

28.

Nevjesta o svekrvi.

Blago suncu i misecu,
Gdje se misec vazda mladi,
A ja jadna većma starim,
Od zuluma svekrvina,
Svekrva me istirala,
U mahalu pritirala.
U mahali kolo igra,
A ja jadna vazda plačem,
Kad eto ti mog divera :
„Hajde nevo idi doma,
Naša majka umirala”.
Ja se tome ne virova,
Kad eto ti moga dragog :
▼str. 85
„Hajde draga idi doma,
Naša majka umirala”.
Ja se tome povirova,
Pa ja odoh svome dvoru,
Kad svekrva umirala.
„Posestrimo hodžo moja,
Ne kupaj je mlakom vodom,
Veg lukšijom uzvarenom!
A moj hodža, pobratime.
Ne kopaj je blizu plota,
Da se kroz plot ne provuče,
da se doma ne dovuče.
Da mi dicu ne potuče!”

***

29

Hainin djevojka.

U mahali hainin divojka,
Svoj mahali jade zadavala,
A najviše jedinkovoj majci.
Poručuje jedinkova majka :
„Kujo, kučko, hainin divojko,
Ne bili se i ne bakami se,
Ne navlači surmu na obrve,
Ne oblači nevistinu dibu,
Ne izlazi svaki čas na vrata,
Ne primamljuj mog jedinka sina.
▼str. 86
Načiniću dvore javorove,
Zatvoriću mog jedinka sina”.
Poručuje hainin divojka :
„Kujo, kučko, jedinkova majko,
Biliću se i bakamiću se,
Navlačiću surmu na obrve,
Kara-boju na sija-solupe, (štam. gr. – treba: solufe)
Oblačiću nevistinu dibu,
Izlaziću svaki dan na vrata.
Ak’ načiniš dvore javorove,
U mene su oči gjavolove,
Pregledaću dvore javorove,
Primamiću tvog jedinka sina”.

***

30.

Djevojka se s vjetrom razgovara.

Puni, puni, moj debeli hladu,
Iznesi mi Alu na munaru,
Ja l’ Aline moraste poture,
Ja l’ Alinu zelenu dolamu.
Ja l’ Alinu enam-hamajliju,
Što no mu je napisala majka
Od namluka i od sevdaluka. (štam. gr. – treba: sevdahluka)
Ja sam joj ga mlada sevdisala,
Sevdisala i begenisala,
Ona me je mladu potvorila,
▼str. 87
Da sam Ali sihir učinila,
Nisam Ale ni očim vidila,
Vego jednom u petak o podne.
Ja na vrata, Ale mimo vrata,
A su svoja četiri jarana.
U ruci mu al-katmer bijaše.
Ja mu išćem al-katmer iz ruke,
On bi daje zlatne burme s ruke.
Ja mu mlada tiho progovaram :
„Lud ti li si, beže Ali-beže,
Ne daju se burme na sokaku,
Već se nose u bijele dvore,
Mome babi na bijele ruke”.
Ako mi je zlato donosio,
Nosio je od zlata čevrme :
Ako mi je svilu donosio,
Nosio je svilene rukave ;
Ako me je jednom poljubio,
Nisu usta pri licu ostala.

***
31.

Zaimova Ema.

Pošetala Zaimova Ema,
Po zelenoj daidžinoj bašći,
Šetajući crnu zemlju ljubi :
„Crna zemljo primi mene u se,
Primi u se, ne izbacuj na se,
▼str. 88
Jer ja nemam nikoga od roda,
Neg daidžu, brata materina.
Sad me dajo hoće da udaje,
Za nedraga, pored pusta blaga.
Što će meni i to pusto blago,
Kad mi nije staro momče drago.
I meni je jedno momče drago :
Nit je plavo ni odveć vrano.
Ni maleno ni odveć golemo.
Srednjeg boja, taman prama meni.
A da mi ga Bog u sreći dade,
Ja bih njemu lip minnet činila.
Sterala mu dušek miloduha,
Brusa jastuk bilu ruku moju,
Kumaš jorgan svilene dimije.
Ljubili se s večer do sabaha,
I u jutru, dok ograne sunce.
Dok mu dogje ostarila majka
I utrgne granu bosioka,
Da nas budi granom bosioka.

***

32.

Ljepši dragi nego li ga kažu.

Divojka je na gradu klanjala,
Klanjajući u Boga iskala :
„Daj mi, Bože, oči sokolove
I bijela krila labudova,
▼str. 89
Da preletim preko Šibenika,
Da ja vidim svoga sugjenika,
Je l’ naki, kô što mi ga hvale,
Je l’ lijep, kô što mi ga kažu!?”
Kod Boga joj magbul dova bila :
Bog joj dade oči sokolove
I bijela krila labudova,
Pa preleće preko Šibenika,
Ona vigje svoga sugjenika,
Dragom bogu šućur učinila :
„Bolji mi je, nego što ga hvale,
Lišvi (štam. gr. – treba: lipši ili livši) mi je, nego li ga kažu”.

***

33.

Srdnja dragog na dragu.

Moj se dragi rasrdio na me,
Što sam drugog očim pogledala ;
Ako sam ga očim pogledala,
Ja ga nisam srcem sevdisala.
Ako sam mu vezen jaglug dala,
Ja sam lišvi (štam. gr. – treba: lipši ili livši) dragom ostavila.
Na njemu su triest i tri grane,
I četvrta grana od behara,
U toj grani zrno amberovo,
I to zrno jako za trganja,
I ja mlada jako za gledanja.
▼str. 90

***

34.

Djevojka nevjera.

Divojka će svaka privariti,
I mene je moja privarila :
„Danas, sutra hoću poći za te,
Prekosutra hoću za drugoga,
Za drugoga, za jarana tvoga”.
Jaran mene zove u svatove,
Jadi ići, a viši ne ići.
Da ne odem, naslušat se jada,
A da odem, nagledat se drage.
Hoću ići, ma da ne ću doći ;
Dadoše mi, da je prstenujem.
Prsten mećem, za prst je stiskujem.
Dadoše mi, da joj duvak mećem :
Duvak mećem, na uho joj šapćem :
„Kam ti vira, ona te ubila!
Kamo riči, što smo besidili?
Kad smo bili na mermer-hajatu,
Tri puta sam ti lice obljubio”.

***

35.

Kletva djevojačka.

Majka Fatu kroz tri gore zvala,
Fata joj se kroz devet odzvala :
„Hodi Fato da mi večeramo!”
„Večerajte, mila moja majko,
▼str. 91
Večerajte, mene ne čekajte,
Dertli jesam, večerat ne mogu.
Sinoć mi je dragi dohodio,
U gjul mi je bašču uhodio,
U bašči mi zijan učinio,
Fasligjanu sime otrunio,
Karanfilu lule oblomio,
Katmer-šeboj nogam pogazio”.
„Hodi, Fato, da ga mi kunemo”.
„Kuni, majko, i ja ću ga kleti :
Sindžir halke moje bile ruke,
Rodila mu bilica šenica,
Želo mu je trista žetelica,
Ja mu mlada po dvoru šetala,
Gospodsku im večeru davala”.

***

36.

Beg-Emina i Fatima.

Kakva huka iz daleka
Il carević vojsku vodi,
Il pašić konje poji.
Nit carević vojsku vodi,
Niti pašić konje poji,
Vet se voda pomutila.
Dvije seke zanijela :
Beg-Eminu i Fatimu.
▼str. 92
Beg-Emina isplivala,
A Fatima potonula.
Tonujuć je govorila :
„Beg-Emina, seko moja,
Nemoj kazat miloj majci,
Da sam mlada potonula,
Već ti kaži miloj majci :
Da sam se ja preudala,
Sitan pisak svati moji,
Jablanovi diverovi,
A ribice jengjijice,
Bistra voda, drakče moje”.

***

37.

Draga za dragim.

Rasla jela i borika
Obje jednake.
Viš’ njih tica gn’jezdo vila
Perja šarena.
U lišće se zavijala
Od zla vremena,
Baš kô moma od zla vojna
Prve godine.
Govorila mlada moma
Svome dragomu :
Okreni se, obrni se,
Mene pomete”.
▼str. 93
„Lezi dolje, ulegla se,
Ja šta ću ti ja?
Gjurgev danak u napredak
Ogrijaćeš se”.
„Jadno mi je ogrijanje
O Gjurgevu dne,
Kad mi nema sad od tebe
Prve godine”.
„Blizu tebe mila majka,
Milovaće te”.
„Jadno mi je milovanje
Od mile majke,
Kad mi nema sad od tebe
Prve godine”.
„Blizu tebe mila seka,
Naljubiće te”.
„Jadno mi je obljubljenje
Od mile seke,
Kad mi nema sad od tebe
Prve godine”.
„Blizu tebe mili bratac,
Dohodiće ti”.
„Jadno mi je dohogjenje
Od mila brata,
Kad mi nema sad od tebe
Prve godine.
Kroz bašču mi voda teče,
Ja je ne pijem ;
Krajem vode ruža cvate,
Ja je ne berem ;
▼str. 94
U ružici bulbul piva,
Ja ga ne slušam,
Već ja jamim kamen-stinu,
Da ga otiram :
Hajd otalen, bulbul-tico,
Ja te ne slušam,
Ovdi nema moga bega.
Da te posluša.
Otišô je na daleko
U tugju zemlju,
Da ga mogu u snu vidit,
Kô da bi mi i došô,
Da mi more knjiga doći,
Kô da bi ga vidila”.

***

38.

Ne će cura stara nego mlada.

Izvir voda izvirala
Bistra studena,
Iznosila struk bosilja
Zimi zelena,
Čuvala ga divojčica
Bila rumena.
Tud nahodi star delija
Starac na konju :
„Selam-alejkj, divojčice,
Bila rumena,
▼str. 95
Pije li se bistra voda,
Bistra studena,
Ljubi li se divojčica
Bila rumena?”
„Alejkj-selam, star delija
Starac na konju,
Ne pije se bistra voda
Bistra studena,
Ne ljubi se divojčica
Bila rumena”.
„Hočeš li me divojčice,
Dušo i srce?”
„Hajd otalen, star delija,
Nisi za mene,
Daj ti meni tvoga sina,
Što je za mene”.
Izvir voda izvirala
Bistra studena,
Iznosila struk bosilja
Zimi zelena,
Čuvala ga divojčica
Bila rumena.
Tud nahodi mlado momče
Mlado na konju :
„Selam-alejkj, divojčice,
Bila rumena,
Pije li se bistra voda,
Bistra studena,
Ljubi li se divojčica
Bila rumena?”
▼str. 96
„Alejkj-selam, mlado momče
Mlado na konju,
Pije mi se bistra voda
Bistra studena,
Ljubi mi se divojčica
Bila rumena”.
„Divojčice, dušičice,
Hočeš li za mene?”
„Bome hoću, mlado momče,
Baš si za mene”.

***

39.

Šećer Meho i šećer Mejra.

Raslo drvo bademovo,
Tanko visoko.
Pod njim leži gondža Meho
I gondža Mejra.
Dušek im je djetelina, (štam. gr. – treba: gjetelina)
Trava zelena ;
Jastuk su im bile ruke,
Jedno drugome ;
Jorgan im je vita grana,
Šećer badema.
Viš’ njih stoji mila majka
U Boga išće :
”Daj mi, bože, plaha jutra
S gornje planine,
▼str. 97
Da uberem jednu granu
Bademovine,
Da probudim gondžu Mehu
I gondžu Mejru“.
Mejra daje bil boščaluk,
Da se probude.
Meho daje žutu rušpu,
Da se još ljube.

***

40.

Dva cvijeta.

Dva cvijeta, dva cvijeta
U bostanu rasla :
Mavi sumbul mavi sumbul
I žuta zerina.
Ode sumbul ode sumbul
Dolje niz Doljane,
Osta sama osta sama.
U bostanu Fata..
Knjigu piše, knjigu piše
Sumbul Doljanine,
Pa je šalje, pa je šalje
U bostanu Fati :
,,Je si l’ svikla, je si l’, svikla.
I obikla Fato?“
Ona njemu, ona njemu
Drugu otpisuje :
,,Nisam svikla, nisam svikla,
▼str. 98
Ni obikla Meho.
Sama spavam, sama spavam,
Sama se pokrivam
Studen jorgan, studen jorgan
Oko sebe svijam,
Svoje jade, svoje jade
Pod jorgan savijam.
Studen jorgan, studen jorgan
A studena zima,
Sve se čudim, sve se čudim,
Kako osta živa“.

***

41.

Zateče se danica…

Zateče se danica,
Da preteče miseca,
Ne može ga preteći,
Već zajedno zagjoše
Za to brdo golemo.
Za tim brdom vodica
Na vodici divojka
Naknivenom ručicom,
Pozlaćenom maštrafom,
U srebrene gjugume
Hladnu vodu preliva.
Tud nahodi star dedo
Star dedo na konju :
▼str. 99
,,Selam-ulejkj, divojko,
Hoću li ti pomoči
Hladnu vodu prelivat?“
,,Hajd otalen, star dedo,
Volim sama do noći
Nego s tvojom pomoći
Hladnu vodu prelivat“
Tud nahodi, mlad momak,
Mlad momak na konju :
,,Selam-alejkj, divojko,
Hoću li ti pomoći
Hladnu vodu prelivat?
,,Bome hoćeš, mlad momak,
Volim s tvojom pomoći
Nego sama do noći
Hladnu vodu prelivat“.

***

42.

Dogji dilber u večer!

Šta se sjaji tamo doli
Kroz prozorje u gori.
Il je sunce il je misec,
Il su sjajne zvijezde?
Nit je sunce, nit je misec
Nit su sjajne zvijezde,
Već su ono bili dvori
Mehemmeda u gori.
Po njim šeće divojčica,
▼str. 100
Rosno cviće zaliva,
A ja, jamljam striličicu,
Da ustrilam divicu.
Side mi se mlada molit :
„Ne strilaj me za Boga!
Ako želiš rosna cvića,
Dogji, dilber, u jutru,
Po sabahu svako cviće
Rosno mlado miriše ;
Ako želiš hladne vode,
Dogji, dilber, u podne,
U podne je svaka voda
Bistra, hladna, studena ;
Ako želiš milovanja,
Dodji, dilber, u večer,
Po akšamu svaka draga
Svom dilberu najdraža“.

***

43.

Dragi – nevjera.

Krila trepte, da, polete,
Letit ne mogu,
Zaludu su krila zlatna,
Kad su žalosna,
Zaludu ja imam dragog,
Kad je neviran.
U mog dragug tvrda vira
Grumen šećera,
▼str. 101
A u mene još tvrdija
Rosa do sunca.
I rosa će opanuti,
Šećer topiti
Sastaće se dvoje mladih,
Šerbet popiti.

***

44.

Sarajkinje.

Lipe ti su Sarajkinje
Bile rumene.
Što su tako Sarajkinje
Bile rumene?
Kahvu piju, šećer zoblju,
Pa su bijele.
Kad im muže u čaršiju,
One u mutvak
Kad im muže iz čaršije,
One pod jorgan.
,,A moj muže, viran druže,
Hasta sam ti ja
,,Moja ženo, živa željo,
Bi l’ što pojela?“
,,A moj muže, viran druže,
S mora smokava“
,,Moja ženo, živa željo,
Kupiću ti ja“.
▼str. 102
,,A moj muže, viran druže,
Hasta, sam ti ja“!
,,Moja ženo, živa željo,
Bi l’ što pojela?“
,,Zakolji mi šargu koku,
Koja ne nosi,
I pivčića bez repića,
Koji ne piva“.
,,Moja ženo, živa željo,
Zaklaću ti ja“.
,,A moj muže, viran druže,
Skroj mi dimije“.
,,Moja ženo, živa željo,
Hoćeš basmeli?“
,.A moj muže, viran druže,
Hoću džanfezli.
Izvezi mi zlatne džepe
Čak do kolina“.
,.Moja ženo, živa želju,
Skupo će me stat“.
,,A moj muže, viran druže,
Sedam stotina“.
,,Moja ženo, živa željo,
Skupo će me stat“.
,,A moj muže, viran druže,
Umriću ti ja“.
,,Moja ženo, živa želje,
Skrojiću ti ja!“
▼str. 103

***

45.

Gjulbegija Nafiz-pašina.

Knjigu piše Hafiz-paša (štam. gr. – treba: Nazif)
Iz Višegrada,
Pa je šalje posestrimi
Na sred Sarajva :
,,Posestrimo lipa Fato
Na sred Sarajva,
Prosi meni Gjulbegiju
Nafiz-pašinu“.
Otpisuje lipa Fata
Sa sred Sarajva
,,Pobratime Hafiz-paša (štam. gr. – treba: Nazif)
Iz Višegrada,
Ne da babo Gjulbegije
Bez agrluka
Bez hiljadu i pet stotin’
Žuta dukata.
Babi puncu ćurak čohe
Taman (štam. gr. – treba:Tamam) do zemlje,
A punici terli dibu
Taman (štam. gr. – treba: Tamam) do zemlje.
Do dva brata do dva ata
Oba alata.
I na njima do dva rahta
Oba od zlata
Amidžama daidžama
Po dobre konje
▼str. 104
Amidžićim daidžićim
Po sokolove“.
Progovara Gjulbegija
Nafiz-pašina :
,,A moj babo, Nafiz-paša,
Zar me prođaješ?
Prvo će mi jutro reći :
Kupio sam te ;
Drugo će mi jutro reći :
Robinja si mi ;
Treće će me jutro spremit
S robljem na vodu“.

***

46.

Mahzar pišu Mostarke divojke.

Kucnu banda, kucnu banda
Paše komandara,
A borija, a borija
Miralaj-begova,
A svirala, a svirala
Kajmekam-begova.
Svi zabiti, svi zabiti
Na noge skočiše.
Sve binbaše, sve binbaše
Hate pohajaše,
▼str. 105
A juzbaše, a juzbaše
Sablje prepasaše,
Mulazimi, mulazimi
Asker uredaše,
A čauši, a čauši
Bajrake razviše.
Pa ih eto, pa ih eto
Do Travnika grada,
Tu mi penju, tu mi penju
Svilene čadore,
Pa mi piju, pa mi piju
Bistru amberiju.
Mahzar pišu, mahzar pišu
Mostarke divojke,
Pa. ga šalju, pa ga šalju
Do Travnika grada,
A na ruke, a, na, ruke
Paši Mustaj-paši :
,,Mustaj-paša, Mustaj-paša,
Prisila ti čaša,
I u čaši, i u čaši
Bistra amberija,
Što pokupi, što pokupi
Po Mostaru momke,
Ostadosmo, ostadosmo
Sirote divojke.
Odvede nam, odvede nam
Mlade bazergjane,
Zatvori nam, zatvori nam
Sve redom dućane”.
▼str. 106
Otpisuje, otpisuje
Paša Mustaj-paša :
,,Pričekajte, pričekajte
Mostarke divojke,
Dok m’ od cara, dok m’ od cara
Sitan ferman dogje,
Od vezira, od vezira
Sitna bujruntija,
Pušćaću vam, pušćaću vam
Mostarane momke“.
Iza toga, iza toga
Do malo zemana,
Mal’ zemana, mal’ zemana,
Ni godina dana
Ferman dogje, ferman dogje
lz Stambola grada,
Bujruntija, bujruntija
Iz Travnika grada,
Da se dižu, da se dižu
Na Gacko nizami,
I pred njima, i pred njima
Mostarani mladi.
Ode vojska, ode vojska
Gacku bijelome,
I pred njima, i pred njima
Mostarani mladi.
▼str. 107

***

47.

Nevjestina tuga.

Zlatno srebro po vodi plivaše,
Meho konja po polju igraše;
Beg Mustaj-beg abdest uzimaše,
Nevista mu mahramu držaše.
Beg Mustaj-beg nevi govoraše :
,,Lipa ti si, moja nevistice!
Da mi hoće taka biti ljuba,
Livša bi mi od sveg svita bila,
Draža bi mi od sveg roda bila“.
Zastidi se mlada nevistica,
Pa mu baci na rame maramu,
Savi skute, pobiže uz pute
Pa uteče u bijele dvore,
Beg u kulu, a neva iz kule.
Ona sagje na mermer-avliju,
Na studen’ se stinu naslonila,
Studen’ stini tiho govorila :
,,Studen’ stino, studena ti li si,
Još je moje srce studenije,
Što mi reče diver Mustaj-beže.
Nemam majke, da joj jade kažem,
Jadna mi je na daleko majka,
Ni sestrice, da joj se potužim,
Jadna mi je na daleko seka.
Da ja kažem begu Mehmed-begu,
Megju se se braća zavaditi,
Zavaditi, pa se omraziti“.
▼str. 108

***

48.

Majka i sin.*

Gdje no žarko sunce počivaše,
Ongje Meho s majkom večereše,
Meho jede, majka mu ne jede.
,,Što ne jedeš, mila moja majko?“
,,A kako ću, moj jedini sinko,
Što imade, sve divojci dade!“
,,Mila majko, šta sam joj dao?
Dva fesića biserom kićena,
Dva kićena, a dva nekićena.
Dvije dibe i dvije kadife
I dva pasa, nek je više glasa.“

* Ovoj pjesmi imade slična u zbirki Dvorovića, mnogo šira i ljepša od ove.

***

49.

Djever i neva.

Šta se ono kroz turunci (štam. gr. – treba: turunći) vidi,
Gdje nevista kod divera sidi,
Diver kuje rahte na jedeke,
Neva veze lale uz bajrake.
Diver neni (štam. gr. – treba: nevi) tiho progovara :
,,Nevistice, ameberovo zrnce!
Il’ si rasla. bora gledajući,
Ili moga brata čekajući“?
▼str. 109
,,Moj divere, od zlata prstene!
Nisam rasla bora gledajući,
A ni tvoga brata čekajući,
Već je mene njegovala majka.
Rano me je u ložnicu slala,
A kasno me iz ložnice zvala,
Budila me granom fesligjana :
– Ustaj srce, granulo je sunce,
Ti pojedi halve i baklave“. –
Diver neni (štam. gr. – treba: nevi) tiho progovara :
,,Nevistice, amberovo zrnce!
Kad je tebi taka njega bila,
Za što si se udavala mlada“?
,,Moj divere, od zlata prstene!
Ja se od vas boljoj njegi nadam :
Svekra, babu, sebi ogovora,
Od svekrve lipe zapovidi,
Od zaova vezak naučiti,
Od divera šale i maskare,
Od dragoga sebi zdogovora“.

***

50.

Vila i djevojka.

Okladi se vila i divojka,
Koja će ih prvo uraniti,
Dvor pomesti i vode doniti,
Carigradu vrata otvoriti.
▼str. 110
Vila meće kutiju bisera,
A divojka bilo lice svoje.
Na noć meću po tića bulbula.
Ode vila u goru zelenu,
A divojka bilu dvoru svome.
Ona jamlja vedro ogledalo,
Ogleduje bilo lice svoje,
Pa je svome licu govorila :
,,Hej davori, bilo lice moje,
Kako će te obljubiti vila!”
Ona leže sanak boraviti.
U vile se bulbul raspivao,
Pred sabah ga sanak uhvatio.
U divojke svu noć prespavao,
Pred sabah se bulbul raspivao.
Uranila lijepa divojka,
Dvorim šeće, a iz grla viče :
,,Rabbum Allah na svemu ti fala,
Do sad vila i vode donila!”
Ona jamlja kalajli gjugume.
Ona ode za goru na vodu,
Ona s vode, a vila na vodu
I dade joj kutiju bisera.
▼str. 111

***

51.

Oklada.

Okladi se momak i divojka,
Da zajedno jednu noć prenoće,
Da se jedno dragom ne okrene.
Momak meće sve imanje svoje,
A divojka oči i obrve.
Leže Fata kao ledenica,
Kraj nje Meho kao žeravica.
Kad je bilo noći od po noći.
Uzmuči se čelebija Meho,
Pa govori lijepoj divojci :
,,Okreni se, draga dušo moja,
Na poklon ti sve imanje moje“.
Divojka je mudre glave bila,
Metla staze na četiri strane,
Pa zavika iz grla bijela :
,,Šahitalla moji prijatelji,
Pokloni mi sve imanje svoje“.

***

52.

Nevjesta i zaova.

Leti soko iznad Sarajeva,
Traži hlada, gdje će hladovati.
Nagje jelu na sred Sarajeva
I pod jelom prostrta halija,
Na haliji ibrišim-serdžada,
Na serdžadi bratac i sestrica
I nevista skoro dovedena.
▼str. 112
Seka bratu veze uz rukave,
Bratac seki terli dibu šije.
Seka bratu tiho progovara :
,,Često, brate, puce niz njedarce,
Nek ne može ni al-katmer proći,
A kamo li ruka od junaka“.
Progovara skoro dovedena :
,,Luda ti si, moja zaovice,
I mene su braća milovala,
I meni su terli-dibu šili,
Još su češće puce udarali,
Nije moglo zrnu prosa proći,
Kamo li bi ruka od junaka.
Kada sam se mlada ja udala,
Pa me vašem dvoru dovedoše,
Kad bilo s večer po akšamu
Po akšamu i čak po jaciji
Nas mladence u gjerdek svedoše.
Kad je bilo na meku dušeku,
Jamlja aga nože i sindžire,
Pa zapinje rukom uz njedarca.
Prosuše se puce po dušeku,
Moje suze po brusa jastuku.
Ja ne velju jalla, Hasan-aga,
Već ja velju jalla moja majko!
Meni aga tiho progovara :
,,Ludu ti si, draga dušo moja,
Ovdika se ne spominje majka,
Ja sam tebi i otac i majka“.
▼str. 113

***

53.

Majkin Ibro.

Leti vila iznad Trebevića,
Pa besidi Sarajkam divojkam :
Bone bile, Sarajke divojke.
Malo rad’te, puno ašikujte,
Vas je Stambol kuga pomorila ;
Pomorila i staro i mlado,
Rastavila i milo i drago,
A najpotlje u matere Ibru.
Žao majci u harem kopati,
Već ga kopa u zelenu bašču,
Krajem sofe pod žutu naranču,
Gdje no će ga vazdi oblaziti.
Svako ga je jutro oblazila,
Svako jutro za četerest dana.
Jedno jutro rano uranila
Pa je eto u zelenu bašču,
Ona sida pod žutu naranču.
Ibrahima dozivala majka :
– Ibrahime, moje dite drago,
Je li tebi kabur zemlja teška,
Jesu l’ teške tahte javorove,
Je l’ se zemlja u oči nasula,
Jesu li ti plahe suvaldžije,
Je li tebi tvrdo bez dušeka,
Jeli tebi zima bez jorgana,
Jesu li ti brci opanuli? –
Iz mezara nešto progovara :
▼str. 114
– Čuješ li me, moja mila majko,
Nije meni kabur zemlja teška,
Nisu teške tahte javorove,
Nije s’ zemlja u oči nasula,
Nisu meni plahe suvaldžije,
Nije meni tvrdo bez dušeka,
Niti mi je nisko bez jastuka,
Nije meni zima bez jorgana,
Niti su mi brci opanuli.
Poslušaj me, mila moja majko,
Kuni, majko, Ahmeda berbera,
Što je meni perčin ostavio,
Da se u njem ljute guje legu,
Ob dan guje, a ob noć divojke.
I još slušaj, mila moja majko,
Selam ćeš mi svim mojim jaranim,
Što gledaju, nek ne ostavljaju,
Jer je suza divojačka teška,
Kad uzdahne, do Boga se čuje,
Kad zaplače, i Bogu je žao“.

***

54.

Tužba Ali-begovice.

Potuži se Ali-begovica
Ali-begu na meku dušeku :
,,Ali-beže, nisam večerala!“
,,A što nisi, moja razbludnice?”
,,Ali-beže ne da tvoja majka!“
▼str. 115
,,Za što ne da, moja razbludnice?”
,,Što je nisam, dragi, poslušala!”
,,A što nisi, moja razbludnice?”
,,Ših košulju, ne skuhah (štam. gr. – treba: skuha) večeru,
Vezoh čevru, ne ometoh dvore“.
,,Čija l’ čevra, čija li košulja?”
,,Tvoja čevra, a moja košulja“.
,,Ta košulja pusta ostanula,
A čevrma ognjem izgorila,
Što se nije majka poslušala.
Da je majka moje ćudi bila,
Pred dvor bi te bosu istirala,
U dvoru ti ne bi noćit dala“.

***

55.

Pobjegla mu draga.

Vino piju dva mila jarana
U mehani na sred Sarajeva.
Tud nahodi ženjen Osman-beže,
Njemu vele dva mila jarana :
,,Gjel, Osman-beg, da pijemo vino!”
,,Progj’te me se, dva mila jarana,
Nije meni sada do radosti,
Vet je meni do moje žalosti.
Sinoć mene oženila majka,
A jutros mi pobigla divojka
Sa dušeka, sa bijele ruke,
▼str. 116
Neljubljena i nemilovana.
Odnila mi džuzdan iz nidara
I u njemu hiljadu dukata.
I odnila sahat suha zlata,
Što no valja hiljadu dukata“.
Njemu vele dva mila jarana :
,,Je li izun potražit divojku?”
,,Izun vama, dva mila jarana,
Tirajte je, a ne grlite je,
Fatajte je, a ne ljubite je“.
I odoše dva mila jarana.
Oni polju, ona preko polja,
Oni brdu, ona preko brda,
Oni gori, ona preko gore,
Oni vodi, ona preko vode,
Oni dvoru, a ona u dvore,
Iz dvora im jada (štam. gr. – treba: jade) zadavala :
,,Fala vama, moje pratedžije,
Kad ste mene dvoru dopratili,
Preko brda, da nijesam sama,
Preko gore, da me ne zarobe,
Preko vode, da me ne zanese,
A u dvore, da nije sramote.
Selam ćete ženjen Osman-begu,
Kad se ide u gjerdek divojci.
Ne pije se vino ni rakija,
Već se uči sitna hamajlija“.
▼str. 117

***

56.

Car Sulejman pod Biogradom.

Car Sulejman pod Biograd pade,
Birdem pade, odmah vatru dade.
Topom bije iz tahterevana,
Topom bije, a kumbarom pali.
Ja kako ga plemenito tuče,
Biograd se iz temelja kreće,
Terzi kula ni habera nema.
Poručuje od Zemuna bane :
,,Pobratime, biogradski kralju,
Ne daj grada, bez velika jada,
Ne daj kule, bez velike tuge,
Spremiću ti tri lagje indata :
Jednu ću ti opremiti lagju,
Jednu lagju groša i dukata ;
Drugu ću ti opremiti lagju,
Drugu lagju praha i olova ;
Treću ću ti opremiti lagju,
Treću lagju punu suha zlata,
Pa pozlati Biogradu vrata,
Nek se sjaje Turcim na sramotu“.
Otpisuje biogradski kralju :
,,Pobratime, od Zemuna bane,
Lako ti je sidit u Zemunu,
Ispijati crveniku vino,
I ljubiti tanane Madžarke,
Ali nije s Turcim bojak biti.
Davno Turci Biograd uzeli,
▼str. 118
I na njemu ezan izučili.
Ezan uči Ćuprilić-vezire,
Ezan uči, a Srpkinje ciče“.

***

57.

Molba sinova.

Mujaga se majci molijaše:
,,Daj mi, mati, rano večerati,
Da ja igjem konjma na livade“.
Njemu veli ostarila majka:
,,Ne ćeš, Mujo, konjma na livade,
Već pod pendžer siroti divojci.
Progj’ se, Mujo, sirote divojke,
U sirote ruha ne imade,
A u tebe mnogi rod imade,
Puno roda, a sve ti gospoda,
Ne će moći roda darovati“.
Mujo majci tiho progovara :
,,Čuješ li me, mila moja majko,
Ako budem roda gosposkoga,
Dosta dara i kita behara ;
Ako budem roda hojranskoga,
Da donese najbolje imanje,
I onda bi nama malo bilo.
A čuješ li, mila moja majko,
Doniće mi crne oči svoje,
Pa će mene time darovati,
Što se nikad ne će poderati“.
▼str. 119

***

58.

Ali-begovica.

Biser niže Ali-begovica,
Mračan osjen pade joj na krilo.
Čudila se Ali-begovica :
,,Rabbum Allah, što je osjen mračan?
Da bih rekla, da je od gorice,
Blizu dvora gore ne imade ;
Da bih rekla, da je od vodice,
Davno vodu presjenulo sunce ;
Da bih rekla, da je od junaka,
Kulena su zatvorena vrata“.
Taman kada ovo govoreći,
A na vrata Petar generale
I sa njime dvanest perjenika.
Kad ih vigje Ali-begovica,
Kada vigje Petra generala,
Ruke krili, u čelo ga ljubi :
,,Blago meni i današnjem danu,
Evo moga Petra generala,
I njegovih dvanest perjenika!”
Ona sleće u nove podrume,
Pa iznese vina i rakije,
A u vino baca bengjiluke.
Redom kada u odaji služi,
Kako kome čašu dodavaše,
Nako svaki zemljici padaše.
Kad ih redom opojila mlada,
▼str. 120
Ona jamlja svilene gajtane,
Najpri sveza Petra generala,
Pa za njime dvanest perjenika.
Onda ode u drugu odaju,
Pa probudi svog Omera sina,
Svog Omera od sedam godina,
I dade mu brijatkinju ćordu.
Kada dite u odaju dogje,
Posiječe Petra generala
I njegovih dvanest perjenika.

***
59.

Bratac seku u milosti ljubi.

Kada umri beže Isa-beže,
Osta mlada Isa-begovica
Su svojije devet siročadi.
Sve sirote po hizmetu dala :
Sina Mehu u mektebe dala,
Da joj bude paša ja binbaša ;
Šćercu Mejru na Hercegovinu
Spremila je svojim daidžama.
Kad je Meho paša postanuo,
Spremiše ga na Hercegovinu.
Zaćosa se s Mejrušom divojkom,
Zaprosi je u njezina daje,
▼str. 121
Zaprosi je dade mu je dajo.
Kupi svate paša Mehmed-paša,
Pa ih šalje po lipu divojku.
Dovedoše lijepu divojku,
Kad je bilo s večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Njih mladence u gjerdek svedoše.
Biše vedro, pa se naoblači,
Iz oblaka munje udarahu
Mehmed-paši u demir-pendžere,
Progovara paša Mehmed-paša :
,,Srce dušo, Mejrušo divojko,
Čijega si roda i plemena?“
Stidna Mejra tiho progovara :
,,A Boga mi paša Mehmed-paša,
Moreš ono upamtiti vrime,
Kada umri beže Isa-beže,
Osta mlada lsa-begovica
Su svojije devet siročadi.
Sve sirote po hizmetu dala :
Sinn Mehu u mektebe dala,
Da bude paša, ja binbaša :
Mene spremi na Hercegovinu,
Spremi mene mojim daidžama,
Ja sam šćerka bega Isa-bega! “
Kad to čuo paša Mehmed-paša
Udari se rukom po kolinu
Mor mu čoha puče na kolinu,
Zlatan prsten na desnici ruci :
Avaj meni do Boga miloga
▼str. 122
Ja smo i ti bratac i sestrica!
Fala Bogu na njegovu daru,
Kada smo se prija upoznali.
Ako sam te dva put poljubio,
Bratac seku u milosti ljubi“.

***

60.

Kleveta.

Akšam gjeldi, mrak na zemlju pade,
Al’ u dvoru vode ne imade.
Redom vodu u dvoru nosahu.
Dogje reda skoro dovedene.
Ona jamlja vidre pozlaćene,
Ode mlada za goru na vodu.
Kad na vodi Zmajeviću Mujo
Oštrom ćordom vodu pomutio.
Njojzi veli Zmajeviću Mujo :
,,Obljubim te. skoro dovedena,
Za gotove groše i dukate?“
Progovara skoro dovedena :
,,Hajd’ otalen, Zmajeviću Mujo,
Takog zmaja imam i u dvoru ;
Kad mu obdan crne oči stimam,
Po svu noćcu zaspati ne mogu“,
Savi skute, zafati vodice,
Ona ode bilu dvoru svome.
▼str. 123
Pred dvorom je malo počinula,
Kad u dvoru velik žamor staše :
Svekar veli : ,,Kako neve nema?“
A svekrva : ,,I ne bilo nam je!”
A zaove : ,,Da je otiramo!“
Diver sidi nevu ogovara :
,,Nemoj, mati, na nevu vikati,
Teške vidre, a nejake ruke,
A daleko za goru na vodu.
Muč’ ne vič’te, moje seke drage,
Jer ste i vi mlade neudate,
I vama će tako govoriti“.
U ta doba neva sa vodice,
Ona šuti, ništa ne govori.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Uranila skoro dovedena,
Jami metlu, da omete dvore,
Uz metlu je pismu zapivala :
,,Svekrvice, puno mi živile
Od nedilje do ponediljnika ;
Zaovice, blizu se udale
Preko mora četerest konaka ;
Svekar, babo, pošo u pohode,
Preko Drine tamo u pohode,
Oklen ljudi često ne dolaze,
Od zaova haber ne donose,
Nit ga bilo tamo ni ovamo.
Moj divere, daleko od mene,
Koliko su oči od obrva.
Moj divere, od zlata prstene,
▼str. 124
Brzo mi se mlagjan oženio,
S prijom svojom, a sa sekom mojom.
Jedna metla naše dvore mela,
Mi se seke lipo milovale“.

***

61.

Djevojka ga prevarila.

Pofali se Ljević Mehemmede :
,,Kolko Livno dugo i široko,
S kraj do na kraj mnogo divojaka,
Sve sam junak mlade obljubio :
Gje divojku, gje li udovicu,
Gje li gje gje mladu pušćenicu,
Ali nisam Bećir-bega Fatu“.
Zaklinje se Ljević Mehemmede :
,,Prvi dogje petak i četvrtak,
Ja ću Fati obljubiti lice,
Da ću svoju izgubiti glavu“.
Što je reko, nije ni poreko.
Kad je bilo u petak u podne,
Meho jamlja vrane konje svoje,
Pa on ode na rosne livade.
Na livadam plemenita Fata,
Iz maštrafe cviće zalivaše.
Njojzi veli Ljević Mehemmede :
,,Obljubim te, Bećir-bega Fato,
▼str. 125
Za gotove groše i dukate?“
Progovara Bećir-bega Fata :
,,A Boga mi, Ljević Mehemmede
Kad je moja umirala majka,
I mene je mladu proklinjala,
Da ne ljubim nikakvoga momka,
Dok mu svežem ruke naopako,
Baš ako će iz kose gajtanom“.
Prevari se Ljević Mehemmede,
Prevari se, ujede ga guja.
Pušća joj se, žalosna mu majka,
Pa mu sveza ruke naopako,
Pa ga sveza za zelenu jelu,
Pa mu snimi gjuzel odijelo.
S Mehe svlači, a na se oblači.
Jami Mehi gjuzdan iz njedara
I u njemu hiljadu dukata,
Pa mu jami sahat suha zlata,
Što no valja, hiljadu dukata,
I uzjaha (štam. gr. – treba: ugjaha) konja Mehmedova,
Pa je eto bilu dvoru svome.
Susrili je Mehini jarani,
Njima veli Bećir-bega Fata :
,,A Boga vam, Mehini jarani,
Hoćete li na rosne livade,
Tamo mi je vižle ostanulo,
Šinite ga, neka ide vamo“.
Kad dogjoše Mehini jarani,
Kad dogjoše na rosne livade,
Tu nagjoše Ljević Mehemmeda,
▼str. 126
Svezanijeh ruku naopako,
Pa privezan za zelenu jelu.
Njemu vele dva mila jarana :
,,Mehemmede, žalosna ti majka,
Ko ti sveza ruke naopako,
Ko te sveza za zelenu jelu?“
Stidan Meho njima progovara :
,,Progjte me se, dva mila jarana,
Varaše me turci i kavuri,
Niko mene prevarit ne može,
Izvan jedna Bećir-bega Fata“.
Jarani ga halas učiniše.
Ode Meho u bilu mehkjemu,
Vinča Fatu sebi za ljubovcu.

***

62.

Turalića Fata.

Vezak vezla Turalića Fata,
Na krilu joj gjergjef od merdžana,
Na gjergjefu dubrovačko platno.
U ruci joj igla od biljura,
A u igli svila iz Misira.
Kraj nje sidi Tuzlić kapetane,
Pa joj broji po gjergjefu grane,
Grane broji, u lice je ljubi.
Kad zavika iz dvora robinja :
▼str. 127
,,Eto Fati iz džamije babe,
Do dva brata iz pazar čaršije,
Mile majke iz vruća hammama“.
Prepade se Tuzlić kapetane,
Pa pobiže svome bilu dvoru,
Ostade mu u aharu dora. (štam. gr. – treba: doro)
O čiviji dvije puške male,
I po kraj njih dimiskija ćorda,
A na srgu zelena dolama,
Na pendžeri sahat suha zlata,
Na šiltetu gjuzdan iz njedara
I u njemu hiljadu dukata.
Iza toga do malo zemana,
Mal’ zemana ni nedilja dana,
Vihor niše, gjulbehar miriše,
Tuzlić Fati sitnu knjigu piše :
,,A Fatimo, draga dušo moja,
Spremi meni iz ahara doru,
Sa čivije dvije puške male,
I pokraj njih demiskiju ćordu,
A sa srga zelenu dolamu,
Sa pendžere sahat suha zlata,
Sa šilteta gjuzdan (štam. gr. – treba: džuzdan) iz njedara,
I u njemu hiljadu dukata“.
Vihor niše, al-katmer miriše,
Fata Tuzli sitnu knjigu piše :
,,Moj dragane, Tuzlić kapetane,
Ja sam babi poklonila doru,
Mlagjem bratu dvije puške male,
A starijem demiskiju ćordu
▼str. 128
I uza nju zelenu dolamu.
Majki dala gjuzdan iz njedara
I u njemu hiljadu dukata,
A sebi sam sahat ostavila,
Da ja znadem, kada ćeš mi doći“.

***

63.

Ne hvali druge pred svojim dragim.

Dva bulbula svu noć prepivaše,
Ali-begu zaspat ne dadoše.
Beg Ali-beg virnu ljubu budi :
,,Ustaj gori, virna ljubo moja,
Dva bulbula svu noć prepivaše,
Meni mladu zaspat ne dadoše“.
Njemu veli Ali-begovica :
,,Hajd’ otalen, beže Ali-beže,
Ono nisu dva tića bulbula,
Već su ono dva gospodičića,
Pa pivaju Ummu Džennetića.
Ja, kakva je Umma Džennetića
U Sarajvu livše cure nema!
Da imadem brata jal divera,
Seka bi je bratu dovodila,
A diveru prosila bi mu je“.
Njojzi veli beže Ali-beže :
▼str. 129
,,Imaš mene, draga dušo moja,
Dovedi mi Ummu Džennetića,
Na poklon ti čifluk na Zagorju,
Dva dućana na sred Sarajeva“.
Prevari se Ali-begovica,
Prevari se, ujede je guja.
Kad se svanu i sunce ogranu,
Pripe peču, obuče feredžu,
Zavi lice bejazli okrugom,
Pa pošeta Džennetića dvoru.
Kad je bila na avlinska vrata,
Na avliji majka i divojka,
Majka prede, a divojka veze.
Ispred nje su na noge skočile :
,,Bujrum, bujrum, (štam. gr. – treba: bujrun) Ali-begovice“.
Njima veli Ali-begovica :
,,Nemam kada sidit ni besidit.
Čuješ li me, Mehmed-begovice,
Molim ti se i gospostvu tvome,
Da mi dadeš tvoju Ummihanu,
Da m’ otpočne po kumašu vesti.
Nema doma bega Ali-bega,
Otišo je bego na timare,
Ne će doći za nedilju dana“.
Kad to čula mlada Ummihana,
Ona pita svoju milu majku :
,,Hoću 1’ otić, mila moja majko?“
,,Hajde, šćeri, ama brže dogji!“
Ona ode u bijelu kulu,
Obuče se, što god livše može,
▼str. 130
A na glavu što držat ne može,
Pa pošeta s Ali-begovicom.
Kad su došli Ali-bega dvoru,
Otpoče joj po kumašu vesti.
Kad je njojzi vezak otpočela,
Šćaše ići svome bilu dvoru.
Ne dade joj Ali-begovica :
,,Bome ne ćeš, Džennetića Ummo,
Ovdi ćemo noćcu prenoćiti,
Nema doma bega Ali-bega,
Otišo je bego na timare,
Ne će doći za nedilju dana“.
Kad je bilo večer po akšamu,
Večeraše i akšam klanjaše.
Kad je bilo vakat od ložnice,
Prostriješe gosposku ložnicu,
Pa legoše sanak boraviti.
Al da vidiš bega Ali-bega,
Privlači se u bijelu kulu,
Pa ulize u šikli odaju,
Pa izbaci stariju kadunu,
Zatvori se s Džennetića Ummom.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Glavu vežu (štam. gr. – treba: veže) prama ogledalu,
Ali-beg joj drži ogledalo.
Stariju se iza vrata javlja :
,,Vrzi, kujo, moje ogledalo,
Meni ga je beže nabavio“.
Stade beže Ummu svitovati :
,,Reci, Ummo, reci, dušo draga,
▼str. 131
Ako ga je tebi nabavio,
Noćas ga je meni poklonio“.
Pa pripinje biser i dukate.
Starija se iza vrata javlja :
,,Vrzi, kujo, biser i dukate,
Meni ih je beže nakitio“.
Opet beže Ummi progovara :
,,Reci, Ummo, draža od očiju,
Ako ih je tebi nakitio.
Noćas ih je meni poklonio“.
Pa oblači haru nederatu.
Starija se iza vrata javlja :
,,Vrzi, kujo, haru nederatu,
Meni je je beže sakrojio“.
Beg Ali-beg Ummi progovara :
,,Reci, Ummo, moje žarko sunce,
Ako je je tebi sakrojio,
Noćas je je meni poklonio“.
Al da vidiš starije kadune,
Ona ode u drugu odaju,
Jami mlada svilene gajtane
I sa sobom sina Abdullaha,
Pa ošeta u zelenu bašču,
Pa obisi sina Abdullaha
I sebe je obisila mlada.
Ona mlide, niko je ne vidi,
Al je vidi mujezin s munare,
Pa dozivlje bega Ali-bega :
,,Bolam bio, beže Ali-beže,
Obisi se starija kaduna,
▼str. 132
Obisi ti sina Abdullaha!“
Njemu veli beže Ali-beže :
,,Nek se viša, da je mlagja živa,
Rodiće mi sina Abdullaha“

***

64.

Od sevdaha goreg jada nema.

Vila vilu kroz goru dozivlje :
,,Je si l’ vilo, u Odžacim bila,
I vidila bega Begler-bega,
Kako l’ hodi, kako l’ gjuzel nosi,
Kako l’ nosi kajsel jemenije,
Jesu li mu kopče na tozlucim,
Kako l’ nosi crvene čakšire.
Kako l’ nosi zelenu dolamu.
Kako l’ nosi do dva bensilaha,
Bensilaha zlatom populana,
Je l’ m’ u ruci sadefli tambura,
Kuca l’ jasno, pripiva li Sevdu?“
,,Jesam bila sad u Odžacima,
I vidila bega Begler-bega.
Na nogam mu kajser-jemenije.
Na tozlucim kopče suha zlata,
Na njemu su crvene čakšire,
Na njemu je zelena dolama,
Oko njega do dva bensilaha,
Bensilaha zlatom populana,
▼str. 133
U ruci mu sadefli tambura,
Jasno kuca, glasno popijeva,
A u svaku Sevdu pripijeva :
Sevdo dušo, jesi l’ se udala?“
,,Jesam, beže, i sina rodila,
Od jada mu tvoje ime dila.
Od čemera ni zvat ga ne mogu.
Kad mu dogje iz čaršije babo,
Kad mu rekne : ,,Hodi meni, sine“,
Ja pomislim iz srdašca svoga :
A moj sine, ne bilo ti babe,
Ostala ti udovica majka.
Udala se za prvog sevdaha,
Za sevdaha, bega Begler-bega“.

***

65.

Ali beg se dragoj našalio.

U svitu se naći ne mogaše,
Što Ali-beg ljubu milovaše.
Sve joj kaftan na kaftan krojaše,
Sve na zime po tri litre svile,
Sve na lita po tri litre zlata,
Na misece bejaz anterije,
Na nedilje stambolske čatije,
A jutros se na nju rasrdio.
Pogje ago u pazar-čaršiju,
▼str. 134
Za njim virna išetala ljuba,
Njojzi veli beže Ali-bože :
,,Čuješ li me, virna ljubo moja.
Kroz bašču mi Drina voda teče,
Krajem Drine badem drvo raste,
Il’ se višaj, il’ u Drinu skoči,
Ili išti od brata miraza“.
Ode ago u pazar-čaršiju.
Mislila se Ali-begovica :
,,Što ću jadna od života svoga?
Da bi mlada u vodu skočila,
U rodu mi utopnika nema ;
Da bi se ja mlada obisila,
U rodu mi obišena nema ;
Da bi se ja bratu povratila,
U rodu mi mnogo divojaka,
Svima bi im sreću zatvorila ;
Da ja išćem od brata miraza,
Žao mi se s bratom zavaditi
I sa milom majkom omraziti“.
Sve mislila na jednu smislila :
Ona ode u visoku kulu,
Primiče se sahtijan sanduku.
Pa izvadi aršin bila platna,
Pa ošeta u zelenu bašču.
Za njom dvoje dice pristanulo,
Jednom daje sa grla dukate.
Drugom daje s ruka belenzuke.
Primiče se Drini vodi hladnoj,
Sveza oči, pa u Drinu skoči.
▼str. 135
Ona mlide, niko je ne vidi,
Al’ je vidi mujezin s munare.
Pa zavika iz grla bijela :
,,Čija bašča krajem vode hladne,
Ljuba mu je u vodu skočila!“
Beg Ali-beg sidi u dućanu,
U ruci mu aršin i nožice,
Kroji ljubi dibu do zemljice.
Odmah se je jadu ositio,
Bosonog je dvoru doletio,
U haljinam u vodu skočio.
Kad je svoju ljubu uhvatio,
Iznese je na zelenu travu,
Pram žarkim je okrenuo suncem,
Pa govori svojoj virnoj ljubi :
,,Šta uradi, moja dušo draga,
Što se ago šali i maskari?“

***

66.

Djevojka paša.

Ferman dogje iz Stambola grada,
A na ruke Emin-beg Ćehaji.
Ferman uči Emin-beg Ćehaja,
Ferman uči, a suze proliva.
Više njega devet posebica,
Svij ih devet nikom poniknule
I u crnu zemlju pogledale,
▼str. 136
A najmlagja babi megju oči :
,,A moj babo, Emin-beg Ćehaja,
Oklen knjiga, od kojeg je grada,
Ona kleta ognjem izgorila,
Što je tako vrlo žalovita?“
Njojzi veli Emin-beg Ćehaja :
,,Progji me se, moja šćeri Fato,
Ovo nije knjiga šarovita,
Ovo j’ ferman od Stambola grada,
Od našega cara čestitoga,
Da ja igjem na carevu vojsku.
Jadan ti sam do Boga miloga.
Nit ja imam sina ni sinovca,
Nit ja imam brata ni bratića,
Star ja jesam, vojevat ne mogu“.
Njemu veli lijepa divojka :
,,Imaš, babo, mene šćercu Fatu,
Ja ću ići na carevu vojsku,
Dozovi mi amidžu berbera,
Nek m’ obrije ruse pletenice ;
Dozovi mi daidžu terziju,
Nek mi skroji muško odijelo ;
Potkuj meni kosata vrančića,
Sakroji mi alajli bajraka,
Pa ga razvij pred obornim vratima,
Nek se kupi sofra i družina“.
To je babo jedva dočekao,
Sve je njojzi temam učinio,
I dade joj slugu Huseina.
Sama sebi ime izdivala,
▼str. 137
Izdivala Emin-begoviću.
Bajrak razvi pred obornim vratma,
Časom skupi sofru i družinu,
Ode Fata na carevu vojsku.
Kad je bila na prvom udarcu,
Pala tama od neba do tala,
Ni brat brata poznati ne može,
Kamo li će Turčin kavurina.
Bojak bio, pa se razmetnuo,
Turska vojska vlašku zadobila,
Svaki sebi Vlaha uhvatio,
Mlad Emin-beg moskovskoga kralja,
Odvede ga do Stambola grada,
A na pešćeš caru čestitome.
To je caru vrlo milo bilo,
Emin-bega dobro darovao,
U Mostaru pašom načinio,
Da on vlada svom Hercegovinom.
Kad vigjoše dva careva sina,
Oni zbore caru od Stambola :
,,A naš babo, care od Stambola,
Ženska glava Herceg-zemljom vlada“
,,Po čem znate, do dva moja sina?“
Ženskoga je gleda i pogleda,
A muškoga zbora i govora“.
,,Čujete li do dva moja sina :
Vodite je na polje široko,
Bacajte se kamena s ramena,
Ako ona bude ženska glava,
Ne će moći dobacit vam mlada“.
▼str. 138
I odoše u polje široko,
Bacaše se kamena s ramena,
Jednom baci, malo ne dobaci,
Drugom baci, obadva prebaci.
Opet idu dva careva sina,
,,A naš babo, care Sultan care,
Ženska glava Herceg-zemljom vlada“.
,,Čujete li, do dva moja sina :
Vodite je u pazar-čaršiju.
Ako ona bude ženska glava,
Prifaćat će prela i vretena ;
A ako li bude muška glava,
Kupovaće nože i handžare“.
Oni odu u pazar-čaršiju,
Podnose prela i vretena,
Sve je mlada rukom izlomila ;
Ona jamlja nože i handžare.
Opet vele dva careva sina :
,,A naš babo, svečevo kolino,
Ženska glava Herceg-zemljom vlada“.
,,Poslušajte, do dva moja sina :
Vodite je u vruće hammame.
Ako ona bude ženska glava,
Ne će šćeti skinuti se mlada“.
Odmah igju u vruće hammame.
Al da vidiš Fatime divojke,
Ona zbori slugi Husejinu :
,,Husejine, moja virna slugo,
Kad unigjem u vruće hammame,
Kada stanem puce raspinjati,
▼str. 139
Ti zaviči iz grla bijela :
Je li ovgje Eminbegoviću,
Knjiga mu je stigla iz Mostara :
U dvoru mu kuga pomorila,
Umro mu je i otac i majka,
Seke su mu raznijele blago“.
Pa unigje u vruće hammame,
Tamam stade puce raspinjati,
Kad uljeze sluga Husejine,
Pa zavika iz grla bijela :
,,Je li ovgje Eminbegoviću,
Knjiga mu je stigla iz Mostara,
U dvoru mu kuga pomorila,
Umro mu je i otac i majka,
Seke su mu raznijele blago“.
Kad to čula Emin-bega Fata,
Iz hammama trkimice pogje,
Pa uzjaha (štam. gr. – treba: ugjaha) konja od mejdana,
Za njom trču dva careva sina ;
Jednomu je sille udarila,
A drugoga od sebe turila,
Pa pobiže preko polja ravna,
Kao zvizda preko neba sjajna.
Ona ode bilu dvoru svome,
Zaprosi je Dizdarević Meho,
Zaprosi je i dade je babo.
Odvedoše lipoticu Fatu.
Kad je bilo s večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Dvoje mladih u gjerdek svedoše.
▼str. 140
Kad joj diže pulli duvak Meho,
On govori lipotici Fati :
,,A Fatimo, vele jadna bila,
Što je tvoje pocrnilo lice?
Da si sa mnom pod Edrenom bila,
Ne bi gore crna lica bila“.
Njemu Fata tiho progovara :
,,A Boga mi, Dizdarević Meho,
I ja sam ti pod Edrenom bila“.
Sve mu kaza, što je i kako je,
lzvadi mu turali fermana.
Kad je Meho ferman proučio,
On istrča pred šikli odaju,
Pa zavika, iz grla bijela :
,,Blago meni, moja mila majko,
Nisi mene Fatom oženila,
Nego si me pašom oženila“.

***

67.

Jadna ti je Ahmed-begovica.

Jadna ti je Ahmed-begovica,
Pijuć Ahmo vino i rakiju,
Bijuć Fatu jutrom i večerom.
Veliku ga jadu naučila,
Kada Ahmo igje u mehanu,
Za njim Fata na mermer-avliju,
Pa mu nosi ćurak samurliju,
▼str. 141
Kad se Ahmo vrati iz mehane,
Preda nj igje na mermer-avliju,
Pa mu prima ćurak samurliju.
Jednom Fati loša sreća bila,
Tamam Fata u kuli zaspala,
U to doba Ahmo iz mehane,
Pa on jamlja teška buzdohana,
Kud je kuca, sve koža puca,
Ispod kože crna krvca liva.
Leže Fata bole bolovati.
Kad se Ahmo otriznio pića,
Jamlja Fatu na, bijelo krilo :
,,Srce, dušo, moj očinji vidu,
Hoćeš li mi bole preboliti,
Da ti tražim po moru hećima,
Da kupujem na rušpe mehlema“.
Njemu veli plemenita Fata :
,,Ne muči se, Čelebija Ahmo,
Ne muči se, ne traži hećima,
Ne harči se, ne kupuj mehlema,
Nikad ti ga preboliti ne ću,
Već mi zovi moju milu majku“.
,,Ne smim Fato, ti ćeš kazat majci“.
Ne ću, Ahmo, života mi tvoga“.
U to doba Fatimina majka :
,,A Fatimo, žalosna ti majka,
Komšije ti dobra ne govore,
Da ti ležiš od Ahmine ruke“.
,,Nisam, majko, života mi moga,
Ja ne ležim od Ahmine ruke,
▼str. 142
Već ležim od svoje bolesti,
Od koje ti preboliti ne ću“.
To izusti, pa dušu ispusti.
Umri Fata, žalosna majka.
Ahmo Fatu opremio lipo,
Oko Fate turbe načinio,
Svako joj je jutro dohodio,
Svako jutro za četerest dana ;
Jedno jutro rano uranio,
Prija zore i prija sabaha,
Pa on uči Fati više glave,
Iz mezara nešto progovara :
,,Je l’ ti kako nakon mene, Ahmo?“
,,Jadno mi je nakon tebe, Fato,
Sve mi tvoja pokupila majka,
Na hasuri mene ostavila“.

***

68.

Po madežu poznala ga draga.

Sinoć majka oženila Ahmu,
A jutros mu sitan ferman dogje,
Da on ide na carevu vojsku.
Majka plače, a ljuba se smije.
,,Što se smiješ, okamenila se.
Već mi kuhaj lake brašenice!”
Ode ljuba u vruće mutvake,
Pa zagrnu uz ruke rukave.
▼str. 143
Poče kuhat lake brašenice,
Kuhajući pisnu zapivala :
,,Jadna mati jadnu me udala,
Što me nisi za Alagu dala.
Ak’ i nije Ale timardžija,
Jest na svome malu sahibija“.
Ahmed-begu vrlo mučno biše,
Sobom ode u nove podrume,
Pa je dori dobar timar dao,
Bistrom vodom, varakli sapunom, (štam. gr. – treba: safunom)
Ode beže na carevu vojsku,
Dvori cara devet godin dana,
lzdvorio devet agaluka
l desetu Bosnu pašaluka.
Kad nastade deseta godina,
Pogje beže svome bilu dvoru.
Kada dogje na svoje livade,
Pušća ate po ravnim livadam,
Sokolove u zelenu bašču.
Gledala ga ljuba sa pendžera,
Pa besidi diver Muhammedu :
,,Muhammede, nejak domaćine,
Haj otigji na rosne livade,
Pa ti reci paši zulumćaru :
Ahmed-paša, jedan zulumćare,
I do sad su paše dohodile,
Ali nisu zuluma činile,
Nisu trali po polju šenicu,
Ni po baščam vinovu lozicu“.
Ode dite na rosne livade,
▼str. 144
Pa sve reče paši Ahmed-paši.
Njemu veli paša Ahmed-paša :
,,Muhammede, nejak domaćine,
Je l’ ti neva koga sevdisala,
Je l’ ti neva gjozu ujisala?
Dohodi li Alaga komšija,
Donosi li slatkoga šećera?
Je l’ ti neva u rod othodila,
Je li tebe za ruku vodila?“
,,A Boga mi, paša zulumćare,
Nije neva nikog sevdisala,
Nije ona gjozu ujisala,
Ne dohodi Alaga komšija,
Ne donosi slatkoga šećera,
Neva mi je u rod othodila
I mene je za ruku vodila“
,,Muhammede, nejak domaćine,
Haj otigji bilu dvoru svome,
Pa ti reci svojoj nevistici,
Nek pokuha gosposku večeru,
Eto mene ’ slugam na večeru“.
Ode dite bilu dvoru svome,
Pa on veli svojoj nevistici :
,,Selam ti je paša učinio,
Da pokuhaš gosposku večeru,
Eto njega ’ slugam na večeru“.
Al’ to njojzi biti ne mogaše,
Ne mogaše, jer ne smidijaše
Od onoga paše zulumćara,
Pa zagrnu uz ruke rukave,
▼str. 145
A uz none krmzi-harelije,
Ona ode u vruće mutvake,
Pa pokuha gosposku večeru,
Pa pobiže u visoku kulu,
Devetera zatvorila vrata
I deseta od suhoga zlata.
U to doba paša na večeru,
Devetera otvorio vrata,
Al ne može od suhoga zlata.
Njemu veli Ahmed-begovica :
,,Odmakni se, jedan zulumćare,
I do sad su paše dohodile,
Ali nisu zuluma činile,
Nisu meni na rz udarale.
Evo ima devet godin dana,
Kako nema Ahmed-bega moga“.
Njojzi veli paša Ahmed-paša :
,,Otvor’ vrata, virna ljubo moja,
Evo tebi Ahmed-bega tvoga“.
Opet veli Ahmed-begovica :
,,Odmakni se, jedan zulumćare!“
Progovara paša Ahmed-paša :
,,Znaš li, ljubo, kad te dovedosmo,
Sutri dan mi sitan ferman dogje,
Da ja idem na carevu vojsku.
Majka plače, ti se, ljubo, smiješ,
Ja ti rekoh, moj očinji vidu :
Što se smiješ, okamenila se,
Već mi kuhaj’ lake brašenice!
A ti ode u vruće mutvake,
▼str. 146
Poče kuhat lake brašenice,
Kuhajuć si pismu zapivala :
,,Jadna mati, jadnu me udala,
Što me nisi za Alagu dala.
Ak’ i nije Ale timardžija,
Jest na svome malu sahibija“.
Ni tom’ mu se ona ne virova,
Misli mlada, da s’ u pisni piva.
Mislio se paša Ahmed-paša :
,,Što ću jadan od života svoga,
Kako ću se s ljubom upoznati?“
Paša njojzi tiho progovara :
,,Otvor, vrata, moje žarko sunce?
Znaš li, ljubo, kad te dovedosmo,
Kad smo bili na meku dušeku,
Ti si meni madež ugledala,
Na mišnici, na desnici ruci“.
Pa zagrnu uz ruke rukave,
Ukaza se madež na desnici.
Kad mu ljuba madež ugledala,
Na mišnici, na desnici ruci,
Onda mu se ona virovala,
Pa mu zlatna otvorila vrata,
Pa se ljube ispod bila vrata.
▼str. 147

***

69.

Gjerzelez Alija.

Razboli se Gjerzelez Alija,
U planini pod zelenom jelom,
Na njemu se bijeli košulja,
Kao gruda u planini sniga,
Nit ga pere majka ni sestrica,
Niti ljuba, skoro dovedena ;
Kiša pere, žarko sunce suši,
Dohodi mu siv zelen sokole,
Donosi mu u kljunu vodice.
Njega pita Gjerzelez Alija :
,,A Boga ti, siv zelen sokole,
Kakvo sam ti dobro učinio,
Da ti meni donosiš vodicu?“
Govori mu siv zelen sokole :
,,A Boga mi, Gjerzelez Alija,
Vel’ko si mi dobro učinio.
Kad je vojska na Drobnjacim bila,
Moji tići jako poletili,
Pa panuli po zelenoj travi,
A ti sjaha sa konja dorina,
Pa pokupi moje tiće male,
Pa ili diže u jelove grane.
Tada si mi dobro učinio,
Što ti nikad zaboravit ne ću“.
Onda veli Gjerzelez Alija :
,,Bogu hvala, (štam. gr. – treba: fala) kad imam jarana!
O sokole, sivoga ti perja,
▼str. 148
Haj otigji šeher-Sarajevu,
Do džamije, ama do Begove,
Do ćuprije, ama do careve,
Otlen brdu do Sinan-tekije,
Do avlije Gjerzelez Alije,
Pa ti vidi moju tanku kulu,
Je li mi se porušila kula,
Je li po njoj pala mahovina,
Jesu li mi zari na pendžeri,
Je li mi stara u životu majka
Jesu li se seke poudale,
Je li mi se ljuba preudala?“
U sokola pogovora nema,
Odmah ode šeher-Sarajevu,
Do džamije, ama do Begove,
Do ćuprije, ali do careve,
Otlen brdu do Sinan-tekije,
Do avlije Gjerzelez Alije.
Kad mu uzgor prebijela kula,
Nije po njoj pala mahovina,
Nit metnuti zari na pendžeri,
Stara majka po avliji hoda,
Kud god hoda bile kose guli :
,,Ovuda je moj sinak hodio,
Svoju majku za ruku vodio.
Ama veće za života ne će“.
Dvi mu seke baszunake ljube :
,,Ovuda je naš bratac hodio,
Mile seke za ruke vodio,
Ama više za života ne će“.
▼str. 149
U kuli mu virenica ljuba,
Na njozi je diba i kadifa,
Biser niže, tanko popijeva :
,,U četvrtak, koji prvi dogje,
Doć će po me kićeni svatovi,
Sa Zagorja Čengić Hasan-bega“.
Tad se soko natrag povratio,
Povrati se Gjerzelez Aliji,
Sve mu kaza, što je i kako je.
Kad to čuo Gjerzelez Alija,
Načini se sužnje nevoljniče,
Pa on igje na put pred svatove.
Kad eto ti kite i svatova,
Kako koji svata prolazaše,
Svaki njemu sadaku bacaše.
Kad najaha Alijina ljuba,
Njojzi veli Gjerzelez Alija :
,,Što udili, Alijina ljubo,
Ja za zdravlje Hasan-bega svome,
Ja l’ pred dušu Gjerzelez Aliji“.
Kad to čula Alijina ljuba,
Jadnoj se srce rastupilo,
Hvatala (štam. gr. – treba: fatala) se niz bedre u džepe,
Pa izvadi četiri dukata :
,,Na to tebi, sužnje nevoljniče,
Ne za zdravlje Hasan-begu mome,
Već pred dušu Gjerzelez Aliji,
Koga nikad zaboravit ne ću,
Al’ mi vako od Boga sugjeno“.
Nju mi pita sužanj nevoljniče :
▼str. 150
,,Je li izun, da ja s vama pogjem?”
,,lzun ti je, koliko ti drago“.
Kad dogjoše na Zagorje ravno,
Večeraše i akšam klanjaše,
Zamoli se sužanj nevoljniče :
,,Je li izun ovdi zapivati?“
,,lzun ti je, koliko ti drago“.
Kad zapiva sužanj nevoljniče :
,,Razboli se Gjerzelez Alija,
U planini, pod zelenom jelom,
Na njemu se bijeli košulja,
Kao gruda u planini sniga,
Nit ga pere majka ni sestrica,
Niti ljuba, skoro dovedena,
Kiša pere, žarko sunce suši,
Dohodi mu siv zelen sokole,
Donosi mu u kljunu vodice.
Njega pita Gjerzelez Alija :
A Boga ti, siv zelen sokole,
Kakvo sam ti dobro učinio,
Da ti meni donosiš vodicu.
Govori mu siv zelen sokole :
,,A Boga mi, Gjerzelez Alija,
Vel’ko si mi dobro učinio.
Kad je vojska na Drobnjacim bila,
Moji tići jako poletili,
Pa panuli po zelenoj travi,
A ti sjaha sa konja dorina,
Pa pokupi moje tiće male,
Pa ih diže u jelove grane,
▼str. 151
Tada si mi dobro učinio,
Što ti nikad zaboravit ne ću“.
Onda veli Gjerzelez Alija :
Bogu hvala, (štam. gr. – treba: fala) kad imam jarana.
O sokole, sivoga ti perja,
Haj otigji šeher-Sarajevu,
Do džamije, ama do Begove,
Do ćuprije, ama do careve,
Otlen brdu do Sinan-tekije,
Do avlije Gjerzelez Alije,
Pa ti vidi moju tanku kulu,
Je li mi se porušila kula,
Je li po njoj pala mahovina,
Jesu li mi zari na pendžeri,
Je l’ mi stara u životu majka,
Jesu li se seke poudale,
Je li mi se ljuba preudala?
U sokola pogovora nema,
Odmah ode šeher-Sarajevu,
Do džamije, ama do Begove,
Do ćuprije, ama do careve,
Otlen brdu do Sinan-tekije,
Do avlije Gjerzelez Alije.
Kad mu uzgor prebijela kula,
Nije po njoj pala mahovina,
Nit metnuti zari na pendžeri,
Stara majka po avliji hoda,
Kud god hoda, bile kose guli :
,,Ovuda je moj sinak hodio,
Svoju majku za ruku vodio,
▼str. 152
Ama veće za života ne će“.
Dvi mu seke basamake ljube :
,,Ovuda je naš bratac hodio,
Mile seke za ruke vodio,
Ama veće za života ne će“.
U kuli mu virenica ljuba,
Na njojzi je diba i kadifa,
Biser niže, tanko popijeva :
,,U četvrtak, koji prvo dogje,
Doć će po me kićeni svatovi,
Sa Zagorja Čengić Hasan-bega“.
Tad se soko natrag povratio,
Povrati se Gjerzelez Aliji,
Sve mu kaza, što je i kako je.
Kad to čuo Gjerzelez Alija,
Načini se sužanj nevoljniče,
Pa on igje na put pred svatove,
Kad eto ti kite i svatova,
Kako koji svata prolazaše,
Svaki njemu sadaku bacaše.
Kad najaha Alijina ljuba,
Njojzi veli Gjerzelez Alija :
,,Što udili, Alijina ljubo,
Ja za zdravlje Hasan-bega svome,
Ja l, pred dušu Gjerzelez Aliji“.
Kad to čula Alijina ljuba,
Jadnoj se srce rastupilo,
Hvatala (štam. gr. – treba: fatala) se niz bedro u džepe,
Pa izvadi četiri dukata :
,,Na to tebi, sužnje nevoljniče,
▼str. 153
Ne za zdravlje Hasan-bega mome,
Već pred dušu Gjerzelez Aliji,
Koga nikad zaboravit ne ću,
Al’ mi vako od Boga sugjeno“.
Nju mi pita sužanj nevoljniče :
Je li izun, da ja s vama pogjem?
,,Izum (štam. gr. – treba: Izun) ti je, koliko ti drago“.
Kad dogjoše na Zagorje ravno,
Večeraše i akšam klanjaše.
Zamoli se sužanj nevoljniče :
Je li izun ovdi zapivati?
,,lzun ti je, koliko ti drago“.
Kad to čula Alijina ljuba,
Tri tavana nogam prolomila,
Tri pendžere rukam istavila,
Skoči mlada na mermer-avliju.
Kad je vigje Gjerzelez Alija,
On je jamlja za bijelu ruku,
Odvede je šeher-Sarajevu.

***

70.

Kćerku daju – robinju udaju.

Zaprosio Salih Jazedžija
Na daleko Mahmud-paše Hanu.
Tri tovara blaga potrošio,
Dok divojci dibu sakrojio
I zlatan joj čemer sakovao.
Knjigu piše Mahmud-paše Hana,
▼str. 154
Pa je šalje Salih Jazedžiji.
U knjizi mu vako govoraše :
,,Moj dragane, Salih Jazedžija,
Ne harči se, ne prosiplji blago.
Kol’ko žalim tvoje pusto blago,
Više žalim tvoga lipog nama,
Gje ćeš ljubit tananu robinju.
Mene daju – robinju udaju.
Do sad su ih devet poudali,
A desetu tebi ostavili,
Rana joj je na livom obrazu,
Ti pokupi gospodu svatove
I mudre jengjije kadune,
Ne će li me kako ugrabiti“.
Knjiga dogje Salih Jazedžiji,
Knjigu uči, a suze proliva.
Kod njeg sidi ostarila majka,
Pa je stara njemu govorila :
,,A moj sine, Salih Jazedžija,
Oklen knjiga, iz kojeg li grada,
Pa je tako pusta žalovita?“
,,Progji me se, mila moja majko“.
Sve kaza, što je i kako je.
Majka svome sinu progovara :
,,Haj ti kupi gospodu svatove,
Ja ću kupit mudre jengjijice,
Tvoju seku Ali-begovicu
I rodicu Hasun-aginicu“.
Skupiše se kićeni svatovi
I pogjoše po lipu divojku.
▼str. 155
Kad su bili Mahmud-paše dvoru,
U paše ih lipo dočekaše
I gosposkim darom darovaše.
Kad je bilo večer po akšamu,
Večeraše i akšam klanjaše,
Progovara Ali-begovica :
,,Kadun-prijo, divojačka majko,
Izvedi nam lijepu divojku,
Da joj krmzi krnu postavimo“.
A da vidiš Mahmud-pašinice,
Mignu okom na svoje neviste,
Skočiše se dvije nevistice,
Dovedoše lijepu divojku.
Prekrile je od zlata čatijom,
Tri joj roglja na zemlju panula,
A četvrti u ruku jamila,
Pa je njime lice zaklonila.
Kad to vigje Ali-begovica,
Odmah skoči na noge lagane,
Pa joj diže pulli duvak s lica.
Ugleda ranu na obrazu,
Uz drugi joj sille udarila,
Pa se jami s Hasan-aginicom,
Jamiše se za bijele ruke,
Pošetaše po pašinu dvoru,
One traže Mahmud-paše Hanu.
Sve odaje redom premetnule,
Nigje Hane, ni od Hane glasa,
Dok dogjoše pred šikli odaju,
Od odaje zatvorena vrata.
▼str. 156
Al’ da vidiš Ali-begovice,
Lupnu nogom u odajna vrata,
Od odaje poletila vrata.
Uligoše u šikli odaju,
U njoj sidi Mahmud-paše Hana,
Pred njom gjergjef od krmzi merdžana,
Gjergjefom su o tle udarile,
Hanu vode za bijele ruke,
Iz odaje u drugu odaju,
Pa joj krmzi krnu postaviše.
Kad se svanu i sunce ogranu,
Čauš viknu, daulhana ciknu,
Odvedoše lijepu divojku
Do bijela dvora Salihova.

***

71.

Nesugjenica.

Evo ima devet godin’ dana,
Kako gleda Budimlija Salko,
Kako gleda Alaginu Zlatu.
Kad nastala deseta godina,
Budimliju zabolila glava.
Poručuje Budimlija Salko :
,,Srce, dušo, Alagina Zlato,
Udaji se za koga ti drago,
Plaho me je zabolila glava,
Nikad ti ga preboliti ne ću“.
▼str. 157
Iza toga do malo zemana,
Mal’ zemana, ni nedilja dana,
Zaprosio Ahmed Kapetane,
Zaprosio Alaginu Zlatu.
Dadoše je i ne pitaše je,
Vinčaše je i ne kazaše joj,
Odvedoše lijepu divojku.
Al’ u Zlate loša sreća bila.
Koju večer odvedoše Zlatu,
Na bolje se Budimliji dalo.
Ode Salko u pazar čaršiju,
Pa on kupi lake merdevine,
Pa ih nosi Kapetana dvoru,
Prislonja ih kuli uz pendžere,
Kad mu Zlata stoji u budžaku,
Uhodi joj Ahmo Kapetane,
Podiže joj pulli duvak s lica,
Sinu lice kao žarko sunce,
Ispod grla sjajna misečina.
Poljubi je i dva i tri puta,
Ali Zlata uzdahnula teško :
,,Gje si srce, Budimlija Salko,
Grdna rano na srdašcu mome.
Znaš li, Salko, kad si mi se kleo,
Da me nikad ostaviti ne ćeš,
A sada mi drugi lice ljubi.
Grdna rano nikad ne prebona,
Što te nikad preboliti ne ću,
Do mahšera, do sudnjega dana“.
Nju mi tiši Ahmo Kapetane :
▼str. 158
,,Muč’, ne viči, Alagina Zlato,
Evo tebi Ahme Kapetana,
Ja sam boljeg soja i plemena
I viši sam i lipši od Salke,
Bolje ću te, Zlato, milovati,
Zinetom te svakim nakititi“.
Jadna Zlata bolno uzdahnula :
,,Jadno mi je tvoje nakićenje,
Još jadnije tvoje milovanje,
Kad ja ne ću gledat svoga Salku“.
Mnide Zlata, da niko ne čuje,
Osim ona i Kapetan Ahmo.
Ali Salko i gleda i sluša.
U njem živo srce zaigralo
I na srcu burundžuk košulja.
Stade zveka po prsima toka,
Zlatne toke rukom pritiskuje,
Drugom jami pušku iza pasa,
Da ubije Ahmu Kapetana.
Dobro gagja, al’ slabo pogagja.
Tu je njemu loša sreća bila,
Ne pogodi Ahmu Kapetana,
Već pokraj njeg lijepu divojku
Megju oči, gje obrve veže.
Pade Zlata po meku dušeku,
Prosu kose po brusa jastuku.
Kad to vigje Budimlija Salko,
Rukama pendžer istavio,
Baci pendžer na mermer-avliju,
Pa uleće u šikli-odaju,
▼str. 159
Zaklu Ahmu kao janje bilo,
Jami Fatu na bijelo krilo,
Pa je gladi rukom po obrazu :
,,Srce, dušo, Alagina Zlato,
Hoćeš li mi moći preboliti,
Da kupujem dukatim mehlema,
Da dovodim morskoga hećima?“
Ranjena mu Zlata progovara :
,,Sunce moje, Budimlija Salko,
Ne harči se, ne kupuj mehlema,
Ne dovodi morskoga hećima,
Umrijeću, preboliti ne ću.
Ja ne žalim, što ću umrijeti,
Kad umirem na tvojemu krilu.
Halal tebi moja krvca bila,
Svaka kapca po hiljadu puta“.
To izusti, pa dušicu pusti.
Umri Fata od teškijeh rana,
Na bijelu Budimlinu krilu.
Gorko cvili Budimlija Salko.
A spominje Alaginu Zlatu :
,,Moja Zlato, moje milovanje,
Moja Zlato, moje uzdisanje,
Što ću jedan na ovome svitu,
Kad mi nema tebe krajem mene“.
Spušća Fatu na meke dušeke,
Pa otalen na noge skočio,
Iza pasa handžar izvadio,
Pa se njime u srce udrio.
Kako se je lako udario,
▼str. 160
Na handžaru srce izvadio,
Mrtav pade krajem svoje Zlate.
Da je kome bilo pogledati :
Tri mejita u kuli ležahu,
Sva tri su ih u krv ugreznula.

***

72.

Njemkinja Fata.

Majka Fatu sitno pletijaše,
U petero i u devetero,
Pletijuć je svitovala majka :
,,A Fatimo, moja šćeri draga,
Majka tebe na daleko dala,
Na daleko, agi Hasan-agi.
U njeg kažu oholitu majku ;
Mila majka, živa žeravica,
Budi, Fato, studena vodica,
Pa ti gasi živu žeravicu,
Budi nima nediljicu dana“.
Mnide Fata, da joj veli majka,
Da joj veli godinicu dana.
Mučno biše preupitat majku,
I dogjoše kita i svatovi,
Odvedoše lijepu divojku.
Nima bila godinicu dana,
U nimoći i sina rodila.
▼str. 161
Progovara Hasan-age majka :
,,A moj sine, aga Hasan-aga!
Hoćeš, sine, da te ženi majka?
Što će tebi nijema kaduna,
Da ti nime i sinove ragja?“
To je aga jedva dočekao.
,,Eno, sine, u Novom divojke,
Novkinje su brzo govorljive“.
On zaprosi u Novom divojku,
Zaprosi je i dadoše mu je.
Kupi svate aga Hasan-aga,
Kupi svate, šalje po divojku.
Al’ da vidiš diver Muhammeda,
On ulazi svojoj nevistici :
,,Nevistice, nijema kaduno,
Obuci se, što god lipše možeš,
A na glavu, što držat ne možeš,
Pa ti sidi kuli u pendžeru,
A preda se prinejako čedo,
Sejir čini kitu i svatove“.
Neva šuti, ništa ne govori,
I odoše kita i svatovi.
Kad su došli do Novoga grada,
U Novom ih lipo dočekali
I gosposkim darom darovali.
Sutri danak curu povedoše.
Svati idu preko polja ravna,
Al, da vidiš Hasan-aginicu,
Obuče se, što god lipše može,
A na glavu, što držat ne može,
▼str. 162
Ona sida kuli u pendžeru,
A preda se prinejako čedo,
Sejir čini kitu i svatove.
Kad su svati ispred dvora bili,
Svaki njojzi selam nazivaše :
,,Selam alejkj, nijema kaduno“.
Ona šuti, ništa ne govori.
Kad najaha lijepa divojka.
Inoči je selam nazivala :
,,Selam alejkj, nijema kaduno“.
Ona njojzi lipše odzivaše :
,,Alejkj selam, brzo govorljiva,
Brzo svoju majku pohodila“.
Kad to čuo diver Muhammede,
Trkom trči na visoku kulu :
,,Daj muštuluk, brate Hasan-aga,
Progovori nijema kaduna“.
Hasan-aga Muhammeda pita :
,,Je l’ istina, brate Muhammede?“
,,Istina je, oba mi svijeta“.
Njemu veli aga Hasan-aga :
,,A tako mi Boga velikoga,
Ako Bog da, te istina bude,
Na poklon ti čitluk na Zagorju,
I suviše novkinja divojka“.
Ode aga ljubi u odaju,
Da iskuša virenicu ljubu,
Pa je njojzi tiho govorio :
,,A Fatimo, moj očinji vidu,
Daj ti meni od zlata maštrafu“.
▼str. 163
Njemu Fata lipše odgovara :
,,Hasan-aga, srce iz njedara.
Il’ ćeš s rafa il’ češ iz dolafa?“
Ni ću s rafa, ni ću iz dolafa,
Već da vidim, umiš li mi kazat“.
Sigje aga na mermer-avliju.
Pa. govori bratu Muhammedu :
Snimaj s konja lijepu divojku,
Do sad moja, a odsela tvoja.
Na poklon ti novkinja divojka“.

***

73.

Dragi dragu lipo pozdravljaše.

Dragi dragu lipo pozdravljaše.
Po svakom joj selame spremaše,
Po putniku i po namirniku,
Po bulbulu i po tujur-šahu :
,,Šećer selam mome patišahu.
Nek mi spremi u pamuku duše,
Bila lica u ćage tabaka,
Crna oka u crvenu vinu,
Bila grla u biloj pogači“.
Kad je dragom pešćeš dohodio,
Dušu siše iz pamuka bila,
Lice ljubi po ćage tabaku,
Oči pije u crvenom vinu,
Grlo griska u biloj pogači.
▼str. 164

***

74.

Poruka drage.

Draga dragom tužno poručuje :
,,Je l’ ti žao, žalosna ti majka,
Kad ti sutra ispred dvora progjem,
Pod bajrakom, pod pulli duvakom?
Na dvor ću ti bajrak nasloniti,
U dvoru ti konak učiniti,
Iskaču ti, šta u dvoru nemaš :
Bila hliba na suncu pečena,
Rujna vina od sedam godina,
I rakije od devet godina“.

***

75.

Zadnja želja.

Vihor ružu niz polje nosaše,
Na Mujin je čador nanosaše.
Pod čadorom niko ne bijaše,
Već sam Mujo bole bolovaše,
Viš’ glave mu tambura visaše.
Mujo ječi, a tambura zveči,
Bolan Mujo njojzi progovara :
,,Tamburice, moja dangubice,
Terzijanu, moj velik zijanu,
Dosti sam se s vama veselio,
Kome bi vas sada ostavio?
▼str. 165
Da bi vaske majci ostavio,
Jadna će mi uzdisati majka ;
Da bi vaske ljubi ostavio,
Ljuba će vas drugom pokloniti“.

***

76.

Oj, divojko, dušo moja.

Oj, divojko,dušo moja,
Čim mirišu njedra tvoja,
Ili mišćem, il’ amberom,
Ili morskim karanfilom?
– Čim mirišu da mirišu,
Ne vele ti mirisati,
Ni uza nje uzdisati.

***

77.

Dragi dragoj sitnu knjigu piše.

Vitar puše, alkatmer miriše,
Dragi dragoj sitnu knjigu piše :
,,Draga moja, dragoga ti Boga!
Voliš koga sjem mene jednoga?“
Drag si m’, dragi, ne mogu ti kazat,
Tamnica ti moja njedra bila,
Sindžir halke moje bile ruke“.
▼str. 166

***

78.

Tugja majka.

Igrali se vrani konji,
Daj ruku.daj!*
Igrali se vrani konji.
Ručicu mi daj. daj, daj,
Meni curu daj!
Kraj Morave na obali,
Megju sobom govorili :
Daj nam, Bože, putovati,
A Morave ne broditi.
Morava je plaha voda,
Sinoć momka zanijela,
A jutros ga iznijela.
Da u momka svoja majka,
Za dan bi mu glase čula,
A za drugi razabrala,
A za treći na grob došla.
Al’ j’ u momka tugja majka,
Za godinu glase čula,
A za drugu razabrala,
A za treću na grob došla.
Kad na grobu trava nikla,
Gjetelina do kolina,
Tude pase paunica
Su četvero paunčadi,
Čuvala ill divojčica,
Na njoj tanka košuljica,

*Svaki se stih dva puta ponavlja. Prvi put se pripijeva ovi pripjev, a drugi put : Ručicu mi daj. daj, daj. Moni curu daj!
▼str. 167
Nit’ je tkana, nit’ predena,
Već od zlata salivena.
Otud idu tri putnika,
Ugledaše divojčicu.
Prvi putnik progovara :
,,Mili Bože, lipa ti je!
Volio b’ je zagrliti,
Neg’ na Bosni paša biti“.
Drugi putnik progovara :
,,Mili Bože, lipa ti je!
Volio b’ je poljubiti,
Nego s carom večerati“.
Treći putnik progovara :
,,Mili Bože, lipa ti je!
Volio b’ je obljubiti,
Neg, kod cara vezir biti“.

***

79.

Nevjernica.

Pošetao Mujo mlad,
Hajde vaj!*
Pošetao Mujo mlad,
Niz taj bijel Budim-grad,
Šibaj hajde, šibaj de,
Šibaj hajde vaj!
Gledala ga Jelina,
Pregjuzelli vlahinja,
*Isto se i u ovoj pjesmi svaki stih po dva. puta ponavlja. Prvi put se pripijeva ovi pripjev, a drugi put : Niz taj bijel Budim-grad, Šibaj hajde, šibaj de, Šibaj hajde vaj! – Za ovu, starinsku pjesmu, ima i drugi, starinski napjev.
▼str. 168
Sa visoka bedema,
Sa demirli’ pendžera.
Govori mu Jelina,
Pregjuzelli vlahinja :
,,Dogj’ doveče, Mujo mlad,
Nije doma Gjelman-ban,
I donesi ćemane
I sedefli tambure
I srebrene muzike
I zlaćane čampare“.
Jedva čeka Mujo mlad,
Kad će doći akšam mrak,
Da on igje Jelini,
Pregjuzelli vlahinji.
Kada dogje akšam mrak,
Ode Mujo Jelini,
Do pô noći igraše,
Od pô noći pjevaše, (štam. gr. – treba: pivaše)
Sabah-zoru prespaše.
Neko viknu sa grada :
,,Ko imade u gradu,
Neka biži iz grada,
Eto igje Gjelman-ban!“
A1’ to oni ne čuše,
Pošto kasno zaspaše.
Opet viknu sa grada :
,,Ko imade u gradu,
Neka biži iz grada,
Pred vratim je Gjelman-ban!“
Kad to oni začuše,
▼str. 169
Na noge se skočiše.
Prepade se Mujo mlad :
,,Što ću jadan sada ja!“
Njemu veli Jelina,
Pregjuzelli vlahinji :
,,Ne boj mi se, Mujo mlad,
Sakriću te u haznu,
Gjeno stoje dukati
I ostali nakiti,
Gjeno Gjelman ne hodi,
U godini jedan dan“.
Sakri Muju u haznu.
Ostade mu ćemane
I sedefli tambura
I zlaćane čampare.
Osta fesić na pendžer’,
Osta sahat na jastuk,
U ta doba Gjelman-ban,
Kucnu halkom na vratma.
Izlazila Jelina,
Pregjuzelli vlahinja :
,,Ko to kuca na vratma?
Nije doma Gjelman-ban“.
,,Evo kuca Gjelman-ban,
Otvor’ vrata Jelina!“
Otvori mu Jelina.
Kad je vigje Gjelman-ban :
,,Srce, dušo, Jelina!
Sto su kose mršene?
Sto su oči mučene?
▼str. 170
Što je lice bligjahno?
Što je rana na grlu?“
Govori mu Jelina,
Pregjuzelli vlahinja :
,,A Boga mi, Gjelman-ban,
Ja sam išla u hammam,
S tog su kose mršene.
Glava me je bolila,
S tog je lice bligjahno.
Nisam noćas spavala,
S tog su oči mučene.
Groznica me faćala,
Te sam ruke lomila.
U bašču sam hodila,
Ružicu sam trgala,
Ružica me ogrebla,
S tog je rana na grlu“.
,,A Jelina, Jelina,
Nek je i to istina.
Čij’ je ono ćemane?
Čija j’ ono tambura?
Čije li su muzike?
Čije li su čampare?
Čij’ je fesić na pendžer’?
Čij’ sahat na jastuk’?“
,,A Boga mi, Gjelman-ban,
Tu dolazi bratac tvoj ;
Ostade mu ćemane
I sićama tambura,
Ostaše mu muzike
▼str. 171
I zlaćane čampare,
Osta fesić na pendžer’,
Ostat sahat na jastuk’“.
,,Srce, dušo, Jelina,
Nek je i to istina.
Što je jatak na sobi?
Što kumašli jorgani?
Kadifeli jastuci?
Što će zlatni čašafi?“
Njemu veli Jelina :
,,A Boga mi, Gjelman-ban,
Majka mi je noćila,
Sve sam rad nje sterala“.
,,A Jelina, Jelina,
Nek je i to istina.
Daj mi ključe od hazne,
Da ja vidim dukate“.
,,A Boga mi, Gjelman-ban,
Odnio jih bratac tvoj“.
Rasrdi se Gjelman-ban,
Udri nogom u vrata,
Kad upade u haznu,
Kad u hazni Mujo mlad.
Prepade se Mujo mlad,
Njemu veli Gjelman-ban :
,,Ne prepadaj, Mujo mlad,
Ti si došo baš pozvan“.
Povrati se Gjelmau-ban,
Dade Muji ćemane,
I dade mu tambure,
▼str. 172
Dade Muji muzike,
I zlaćane čampare,
Dade fesić s pendžera,
Zlatan sahat s jastuka,
Pa ga pusti na vrata.
Jami sablju s čivije,
Pa posiče Jelinu.

***

80.

Božja kazna.

Divan čini care u Stambolu,
Od dne do dne za nedilju dana,
Sve mu lale na divanu stale,
Al’ mu nema ponajbolje lale,
Ponajbolje, paše Mahmud-paše.
Sprema care dva hitra kavaza,
,,Dovedite pašu Mahmud-pašu!“
I odoše, pašu dovedoše.
Pitao ga care Sultan-cure :
,,Što te nema moja dobra lalo?“
Njemu veli paša Mahmud-paša :
,,Progji me se, care Sultan-care,
Evo ima nediljica dana,
Da mi ljuba malo čedo ragja,
Niti može umrit ni pribolit,
Ni s malkim se čedom rastaviti“.
Biše vedro, pa se naoblači,
▼str. 173
Iz oblaka tiha kiša nagje,
I u kiši sitna knjiga pade,
Baš na krilo caru Sultan-caru.
Knjigu čita (štam. gr. – treba: uči) care Sultan-care,
Pa govori paši Mahmud-paši :
Čuješ li me, moja dobra lalo!
Jami ljubu po svilenu pasu,
Pa je nosi Kjabi i Medini,
Baš pod bajrak hazreti Fatimi,
Tu će s’ ona s gujom rastanuti.
Misliš lalo, da je malko čedo?
Nije čedo, već je ljuta guja“.
Ode paša svome bilu dvoru,
Jami ljubu po svilenu pasu,
Odnese je Kjabi i Medini,
Tu se j’ ona s gujom rastanula.
Čim je rodi, u duvar uteče,
Tu je ona svijet prominula.
Lipo ju je paša opremio,
Ostade joj sobom na talkinu.
Iz mezara nešto progovara :
,,Jadna ti sam do Boga miloga,
Tri su meni guje dodijale :
Jedna mi se okô čela vija,
Druga mi se okô vrata vija,
Treća mi se okô pasa vija“.
Njoj govori paša Mahmud-paša :
,,Korkma, ljube, ti se ne pripadaj,
Sto se guja oko čela vija,
Nosila si po čelu rubije,
▼str. 174
Nisi na njih zekjata davala ;
Što se guja oko grla vija,
Nosila si po grlu dukate,
Nisi na nje zekjata davala ;
Što se guja oko pasa vija,
Nosila si čemer suha zlata,
Ni na nj nisi zekjata davala,
S tog se guja oko pasa vija“.

***

81.

Gondža Meho i Abergzada.

Lovak lovi gondža Mehemmede,
Oko dvora bega Mustaj-bega.
On ne lovi, da lovak ulovi,
Već da vidi Mustaj-bega seku,
Po imenu mladu Abegzadu.
Lov lovio tri godine dana,
Svako jutro i svake večeri.
Već mu jadnu lovak dodijao,
Od lova ga zabolila glava,
A od muke i srce i glava.
Jedno jutro uranio Meho,
Pa ga eto Mustaj-bega dvoru,
Od stoborja otvorena vrata,
On se penje na novo stoborje.
Istom sio i otpočinuo,
Pomoli se mlada Abegzada,
▼str. 175
Za njom ide robinjica mlada,
Ona nosi vode u ibriku ;
Abegzada srmali maštrafu,
I u njojzi lagjane vodice,
Da zaliva cviće svakojako.
Poče mlada cviće zalivati,
Više ga je suzom (štam. gr. – treba: suzam) zalivala,
Nego li je studenom vodicom!
Sve to gleda gondža Mehemmede,
Pa ne može srcu odoliti,
Već on pita lijepu divojku :
,,Abegzado, moje srce drago!
Kakvi su ti jadi dodijali,
Pa zalivaš suzama cvijeće?“
Njemu veli mlada Abegzada :
,,Muč’, ne viči, gondža Mehemmede,
Ako čuje moja nevistica,
Nevistica Mustaj-begovica,
Hoće mene bratu opanjkati,
Pa će mene s bratom zavaditi,
Pa me bratac pred dvor istirati.
Ja ne imam oca ni matere,
Ni daidže, brata materina,
Kome no bi mogla pribignuti“.
Opet veli gondža Mehemmede :
,,Abegzado, moje srce drago!
Natrgaj mi kitu gjulbehara,
Gjulbehara iz tvoga bostana“.
Divojka je milostiva bila,
Natrga mu kitu gjulbehara,
▼str. 176
Gjulbehara iz svoga bostana,
Pa zakiti gondžu Mehemmeda.
Ode Meho poljem pivajući,
Abegzada osta plakajući,
Jer se boji lijepa divojka,
Da je nije opazila neva,
Pa će kazat begu Mustaj-begu.
Leti Meho preko polja ravna,
Kao zvizda preko neba sjajna ;
Za njim trči beže Mustaj-beže,
Sustiže ga na sred polja ravna,
Pa ga uze za bijelu ruku :
,,Stani, stani, gondža Mehemmede,
Otkud tebi kita gjulbehara,
Gjulbehara iz moga bostana?“
Njemu veli gondža Mehemmede :
,,Stani, stani, beže Mustaj-beže,
Stani, stani, da ti pravo kažem :
Evo ima tri godine dana,
Kako lovim oko tvoga dvora,
Svako jutro i svake večeri,
Ja ne lovim, da lovak ulovim,
Već da vidim tvoju milu seku,
Po imenu mladu Abegzadu.
Jutros me je sreća nanijela,
Nanijela krajem tvoga dvora,
Krajem dvora i zelene bašče ;
Kad u bašći mlada Abegzada,
I sa njome robinjica mlada.
Abegzada maštrafu držaše,
▼str. 177
A robinja kalajli ibrika.
Abegzada cviće zalivaše,
Robinja joj vodu nalivaše ;
Više ga je suzam zalivala,
Nego li je lagjanom vodicom.
Ja ne mogoh srcu odoliti,
Već upitah lijepu divojku :
,,A Boga ti, lijepa divojko!
Kakvi su ti jadi dodijali,
Pa zalivaš suzama cvijeće?“
Divojka mi tiho odgovori :
,,Muč’, ne viči, gondža Mehemmede,
Ako čuje moja nevistica,
Nevistica Mustaj-begovica,
Hoće mene bratu opanjkati,
Pa će mene s bratom zavaditi,
Pa me bratac pred dvor istirati.
Ja ne imam oca ni matere,
Ni daidže, brata materina,
Kome no bi mogla pribignuti“.
-Ja zamolih lijepu divojku,
Da mi dade kitu gjulbehara,
Gjulbehara iz svoga bostana.
Ona biše srca milostiva,
Natrga mi kitu gjulbehara,
Pa je mene zakitila mlada.
Et’ otkud mi kita gjulbehara,
Gjulbehara iz tvoga bostana ;
Još ti evo posiklicu ćordu,
Pa sad radi, šta je tebi drago,
▼str. 178
Il’ mi rusu odsijeci glavu,
Il’ mi tvoju ti pokloni seku.
Ako ćeš mi pogubiti glavu,
Ti ćeš seki selam ponijeti,
I kaži joj, obadva ti svita :
Da ne žalim junak umrijeti
Za njezinu kitu gjulbehara.
Još joj kaži beže Mustaj-beže :
Nek se suncu i misecu nada,
Gondži Mehi nikad za vijeka,
Nek s’ udaje, za koga joj drago,
Baš ako će za mogu jarana!
Ako ćeš mi seku pokloniti,
Evo tebi burme pozlaćene,
I evo ti hiljadu dukata,
I evo ti sahat iz nidara ;
Pa ponesi mladoj Abegzadi,
Ona se je meni obećala.
Neće svoju riječ pogaziti,
Kad to vigje beže Mustaj-beže,
Mislio je misli svakojake :
,,Što ću jadan od života svoga?
Da bi njemu pogubio glavu,
Rastaviću dvoje zagledani’,
Kud će moja na ’ni svijet duša?
Da bi uzo burme pozlaćene,
Ja se bojim cura šćeti neće!“
Sve mislio, na jednu smislio :
Pa prifati burme pozlaćene,
I još s njime svadbu ugovori,
▼str. 179
Tamam svadba do petnaest dana.
Povrati se beže Mustaj-beže,
Povrati se svome bilu dvoru.
Kad je bio blizu svoga dvora,
Daleko ga ugledala ljuba,
Još je dalje preda nj išetala ;
,,Hodi beže, moj sokole sivi,
Je si li se beže umorio?
Je si li se konja najahao?
Je si li se lova nalovio?“
Njojzi veli beže Mustaj-beže :
,,Dilje, dilje, nepravedna dušo“
Mahnu sabljom, osiče joj glavu,
Mrtva glava leteć progovara :
,,Bog ubio svaku drugu moju,
Koja seku bratu opanjkala“.
Ode beže u visoku kulu,
Da potraži svoju milu seku.
Abegzada biše za gjergjefom.
Kad je seka brata ugledala,
Od sebe je gjergjef odbacila.
Pa pred njega na noge skočila :
,,Hodi, brate, otkada te nema!?“
Bratac seki tiho progovara :
,,Abegzado, moja seko draga,
Hajd’ otigji u svoju odaju,
Pa izvadi boščaluke bile,
Pa ih pošlji gondži Mehemmedu,
Bratac te je njemu poklonio,
Biće svadba do petnaest dana.“
▼str. 180
To je cura jedva dočekala,
Ona ode u svoju odaju,
Pa izvadi boščaluke bile,
Pa ih spremi gondži Mehemmedu.

***

82

Mudra djevojka.

Pofali se materina Naza :
Da je niko nije poljubio.
Vego svoja ostarila majka,
U ludosti i to od milosti.
To začuo Šestokriloviću.
Pa eto ga šadrvan vodici,
Oštrim nožem bistru vodu muti.
Tud nahodi materina Naza,
Govori joj Šestokriloviću :
,,Selam alejć, materina Nazo!“
,,Alejć selam Šestokriloviću“.
Mlide Ibro, da će ljubit Nazu,
Pa govori materinoj Nazi :
,,Dušo Naze, da ti lice ljubim!“
Njemu Veli materina Naza :
,,Baci, Ibro, nože i sindžire,
Da se moje lice ne opara,
Da mi moja ne poznade majka,
Da me mladu ne okara majka.“
Mlide Ibro, da će ljubit Nazu,
▼str. 181
Pa on baci nože i sindžire.
Opet veli materina Naza :
,,Svuci Ibre, zelenu dolamu,
Pa je prostri po zelenoj travi,
Da se moja ne okalja diba,
Da me mila ne okara majka.“.
Mlide Ibro da će ljubit Nazu,
Pa on skide zelenu dolamu.
Opet veli materina Naza :
,,De otpaši traboloza pasa,
Da ti svežem naopako ruke,
Hoš me moći svezan obljubiti?“
On otpasa traboloza pasa,
Pa ga dade materinoj Nazi.
Naza lbri sveza pasom ruke,
Pa ga sveza za zelenu jelu,
Ženski steže, a muški priteže.
Zadi za pȃs nože i sindžire.
A obuče zelenu dolamu,
Još uzjahu Ibrina goluba,
Pa pošeta svome bilu dvoru.
Sretali je Ibrini jarani,
Govori im materina Naza :
.,A Boga vam, lbrini jarani,
Kad budete šadrvan vodici,
Tamo mi je vižle ostanulo,
Privezano za zelenu jelu,
Pustite ga, šibnite ga vamo“.
▼str. 182

***

83.

Otmica.

Platno bili Emina divojka
Kraj Dunava, krajem vode hladne,
Pa se s bilim platnom razgovara :
,,Davor platno, ubililo mi se,
Kao snižak zimi u planini,
Ako tebe Aga uzderao“.
Opet bilu platnu govorila :
,,Davor platno, ubililo mi se,
Kao zimi šušanj u planini,
Ako tebe starac uzderao“.
Mlide Ema, niko je ne čuje,
Al’ je čuje ostarila majka :
,,Muči, Emo, mukom zamuknula,
Više će ti od Alage doći,
Već u Age u dvoru zateći“.
U toj riči, u kojoj bijahu,
Zveknu halka na obornim vratma.
Salazila ostarila majka,
Al’ na vratim udovac Alaga,
On zaprosi lijepu divojku.
Dadoše je i ne pitaše je,
Vinčaše je i ne kazaše joj.
Kupi svate udovac Alaga,
Kupi svate, šalje po divojku,
Od hiljade manje ni jednoga,
Od hiljade više ni jednoga,
I još mladih dvanaest jengjija,
▼str. 183
I pred njima svoju milu seku,
Svoju seku Mahmud-pašinicu.
Kad su došli divojačkom dvoru,
U dvoru ih lipo dočekaše
I gosposkim darom darovaše,
Darovaše, što za koga biše.
Tu su svati noćcu prenoćili ;
Kad u jutru jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Čauš viče jedan do drugoga :
,,Hazur ala, kita i svatovi,
Pred dvor blago, a na konja zlato,
Kratki danci, a dugi konaci,
Daleko su Alagini dvori“.
Povedoše lijepu divojku ;
Kad su bili preko polju ravna,
Progovara lijepu divojka :
,,Jengjijice, po Bogu sestrice,
Stid je mene u te i gledati,
A kamo li s tobom besiditi ;
Govoriću, jer ne može biti :
Kaži meni, za koga sam data?“
Jengjijica za Boga hajaše,
Pa joj poče brojiti junake :
,,Ono junak u prvom alaju,
U alaju, u al ćerećetu,
A na vranu konju od mejdana.
Zagrnuo uz ruke rukave,
Bilje su mu ruke neg rukavi,
Sija perčin bijel vrat prekrio,
▼str. 184
Ono ti je aga Hasan-aga,
Oni te je u majke prosio,
Jadna majka nije tebe dala!
Ono junak u drugom alaju,
Štono je u krmzi ćerećetu,
Na dorinu konju od mejdana,
Zagrnuo uz ruke rukave,
Bilje su mu ruke neg rukavi,
Sija perčin bijel vrat prekrio,
Svakog mrka do za uho brka,
Ono ti je aga Omer-aga,
Oni te je u majke prosio,
Ni onom te majka nije dala!
Ono junak u trećem alaju,
U alaju, u mor ćerećetu,
Na gjoginu konju od mejdana,
Što mu bila brada do pojasa,
Ono ti je udovac Alaga,
Oni te je u majke prosio,
Onom te je jadna majku dala!“
Kad to čula lijepa divojka,
Odmah se je s konja ukinula,
Pade zlato u zelenu travu ;
Primiče se udovac Alagu,
U ruci mu grana feslidžana,
Udara je po bijelu licu :
,,Ustan’ gori, draga dušo moja,
Nije ovo aga Hasan-aga,
Već tvoj dragi, udovac Alaga“.
On je diže, ona zemlji liže.
▼str. 185
Njemu veli aga Hasan-aga :
,,Je li izun pristupit divojci?“
,,Izun tebi, ama ruke sebi!”
To je aga jedva dočekao,
Primiče se lijepoj divojci,
U ruci mu stručak karanfila,
Kucuka je po bijelu licu :
,,Ustan’ gore, draga dušo moja,
Nije ovo udovac Alaga.
Već tvoj dragi, aga Hasan-aga“.
Kad ga vigje lijepa divojku,
Odmah skoči, k’o da ne ležaše.
On je jami za bijelu ruku,
Pa je baci za se na vraninu :
Tri put je je utegnuo pasom
I četvrtim od sablje kajasom,
Pletenicu sebi oko vrata,
Pa pobiže preko polja ravna,
Kao zvizda preko neba sjajna.
Progovara udovac Alaga :
,,Vidite li, kita i svatovi,
Odvede mi hainin divojku!“
Njemu vele kita i svatovi :
,,Neka vodi, njegova je bila.
Što će vrani konji potkovani,
Što li staru lijepa divojka?”
▼str. 186

***

84.

Pašić Halil-aga.

Čogor kuca Pašić Halil-age,
Čogor mu se čuje na Doljane.
Još da nije Jeline planine,
Čulo bi se vrelu na Cetine.
Sitno kuca Pašić HaIil-aga,
A sve piva, vesela mu majka :
,,Ko će meni haber donijeti,
Da je moja prebolila Gjulsa,
Dao bi mu hiljadu dukata“.
U to doba siv-zelen sokole.
Njega pita Pašić Halil-aga :
,,A Boga ti, siv-zelen sokole,
Kako mi je Mujagina Gjulsa?“
Njemu veli siv-zelen sokole :
,,Da si zdravo, Pašić Halil-aga :
Davno ti je preminula Gjulsa!”
Kud to čuo Pušić Halil-aga,
Udari se rukom po kolinu,
Mor mu čoha puče na kolinu,
Muhur prsten na dvoje, nu troje :
Pa čogorom o tle udario :
,,Moj čogore, pust mi ostanuo,
Kao gjergjef Mujagine Gjulse“ :
Pa kalpakom o tle udario :
,,Moj kalpače, pust mi ostanuo,
Kao fesić Mujugine Gjulse ;
Pa je ćurkom o tle udario :
▼str. 187
A moj ćurče, pust mi ostanuo,
Kao diba Mujagine Gjulse!“
Za godinu ata ne uzjaha, (štam. gr. – treba: ugjaha)
A za drugu ćurka ne pregrnu,
A za treću kalpak ne ustače.
Govori mu ostarjela majka :
,,A moj sine, Pašić Halil-aga,
Hajd’ uzjaši ata golemoga.
A pregrni ćurka velikoga,
Još ustakni kalpak i čelenke.
Ja sam čula i ljudi mi kažu,
Da imade u Alage Fata,
I livša je i viša od Gjulse,
I boljeg je soja i plemena,
I više je ruha sakupila“.
Njojzi veli Pašić Halil-aga :
,,Progji me se, mila moja majko,
I ja znadem Alaginu Fatu,
Još je livša, nego što je kažu,
Ali nije mome srcu druga,
Kao što je Mujagina Gjulsa!“
Pa eto ga u zelenu bašču.
Primiče se tankoj sevlijici :
,,Sevlijice, sevli ti si boja,
Tako biše sevli Gjulsa moja!“
Primiče se rumenoj ružici :
,,Ružičice, rumena ti li si,
Tako biše Mujagina Gjulsa
Tako biše, al je više nema
Ružičice, ja ti viru dajem :
▼str. 188
Da se drugom oženiti ne ću,
I umriću, drugu uzet ne ću“.
Za njim mila pristanula majka,
Izvadilu prebijele dojke :
,,A moj sine, Pašić Halil-aga,
Haram tebi materino mliko,
Ako ne ćeš poslušati majku.
Hajd’ uzjaši ata golemoga,
I prigrni čurka velikoga,
Još ustakni kalpak i čelenke,
Pa povedi sa sobom subaše,
Niz Tarače pokupi harače,
Niz Cetine kupi desetine,
Niz Doljane poćeraj tovare,
U Alage konak učinite,
Tu ćeš vidit’ Alaginu Fatu.
Sutra sviće petak, džuma podne,
Otiće joj u džamiju babo,
Fatin babo i dvije amidže“.
Halil-aga poslušao majku,
Pa ustače kalpak i čelenke,
A pregrnu ćurka velikoga,
l uzjaha (štam. gr. – treba: ugjaha) ata golemoga,
Pa sa sobom povede subaše,
Niz Tarače pokupi harače,
Niz Cetine kupi desetine,
Niz Doljane poćera tovare,
Uprav bilu Alaginu dvoru ;
U dvoru ih lipo dočekaše.
Kad u jutro petak osvanuo,
▼str. 189
Malo vrime podne zaučilo,
Ode Fatin u džamiju babo,
Fatin babo i dvije amidže,
Sama osta lijepa Fatima,
Su svojijem tankim robinjama.
Poručuje Pašić Halil-aga :
,,Mogu l’ vidit Fatimu divojku?“
Fata sprema tananu robinju,
Pa kazuje Pašić Halil-agi :
,,Čekaj malo, Pušić Halil-aga,
Sad ćeš vidit našu gospojicu“.
Da je kome bilo pogledati,
Kad se poče Fatu opravljati :
Jedno tilo, a tri su odila,
Jedna glava, a tri istifana,
Na vrh glave fesić od kadife,
Na fesiću grana od elmasa,
Valja grana hiljadu dukata,
Kud god Fata glavu okretaše,
Na sve strane sunce udaraše.
Jedno uši, a troje mengjuše :
Jedne su od jakuta plava,
Druge su od zumurrut kama,
A treće su od dragog kamena.
Jedno grlo – četiri gjerdana :
Prvi je od krmzi merdžana,
Drugi joj je od bila bisera,
Treći joj je od jakuta plava,
A četvrti ud žutih dukata.
Bile dojke, a drobni gjerdani,
▼str. 190
To lijepo biše pogledati.
Jedne ruke – troje belenzuke :
Prve su joj izvezene zlatom,
Druge su joj u zlatu salite,
A treće su biserom kićene.
Bile ruke, tanke belenzuke,
To divojci lipo ujisaše.
Na tijelo obuče košulju.
Ja kakva je tanana košulja :
Nit’ je tkana, nit’ je opredena,
Već na zlatnu iglu opletena,
Opletena od suhoga zlata,
Potkićena sitnijem biserom.
Pod košulju gaće od kadife.
Kakve su joj gaće od kadife :
Više zlata nego li kadife,
Do kolina izvezene zlatom,
Izvezeni vuci i bauci,
Od kolina orli i gavrani.
Ja kako su izvezeni orli,
Krilima joj bedre obavili,
E bi reko (štam. gr. – treba: rekla) pa bi se zakleo, (štam. gr. – treba: zaklela)
Da će sada poletiti orli,
Odnijeti lijepu divojku.
Iznutra joj gaće postavljene,
Postavljene kunom i lisicom,
Kud se steže, da se ne priteže,
Da divojci ne nažulja tila.
Povrh gaća hareli dimije,
Sve u suhu zlatu izvezene,
▼str. 191
Po dimijam izvezene guje,
U ustim im alem kamen dragi,
Kud se makne lijepa divojka,
Zijevaju izvezene guje,
Čini ti se, kao da su žive.
Po dimijam četiri kavada,
Sva četiri od suhoga zlata.
Opasa se mukademom pasom,
Na njemu je hiljadu dukata,
Krajevi im biserom kićeni,
Pustila ili do niže kolina.
Još oblači svilene čarape,
Na čarape mestve i papuče,
Obadvoje izvezene zlatom.
Kosu splela, pa je podilila
U dvanaest sitnih pletenica,
Pod svakom je stotinu dukata,
Pa izvadi stambolsku čatiju
Potkićenu sićanim biserom,
Njom se prekri, niz odaju pogje,
Primiče se vedru ogledalu,
Primiče se, pa se ogledava.
Mili Bože lijepe divojke!
Oči su joj dvi morske trnine,
Valjaju joj polu bila svita ;
Obrvice, morske pijavice,
Valjaju joj Šama i Misira ;
Čelo joj je sitna hamajlija,
Preliva se kao žarko sunce ;
Dva obraza, dva gjula rumena.
▼str. 192
Lice vridno Carigrada,
Usta su joj kutija šećera,
Prorezana parom carevicom ;
Sitni zubi, dva niza bisera.
Pod grlom sjajna misečina,
Pod jelekom dva bila goluba,
Podigli se, čini ti se sada
Iz gnijezda da će poletiti.
Kad se tako opremila Fata,
Tad prošeta niz bijelu kulu,
Za njom idu četiri robinje :
Jedna nosi skute i rukave,
Druga nosi ibrišim serdžadu,
Gje će sisti Alaginu Fata ;
Treća nosi gjergjef od merdžana,
Na gjergjefu dubrovačko platno,
A u platnu igla od biluru,
A u igli svila iz Misira,
Što će vesti Alagina Fata ;
A četvrta od zlata maštrafu,
U maštrafi bistra limunata,
Što će piti Alagina Fata.
Pu sigjoše u zelenu bašču,
Prostriješe ibrišim-serdžadu,
Kraj serdžade gjergjef od merdžana,
Kraj gjergjefa od zlata maštrafu,
I u njojzi bistru limunatu.
Kad ulize Alagina Fata,
Stade škripa na nogam papuča,
Stade fuka dibe i kadife,
▼str. 193
Zijevaju na okolo guje ;
Stade zveka na grlu gjerdana,
Sijevaju elmas-kamenovi.
Žarko sunce na nebu stanulo,
Pa se čudi čudu nevigjenu ;
Čini ti se kao da se sunce
Zastidilo Alagine Fate.
Kad je vigje Pašić Halil-aga,
Prepade se, pobići htijaše.
Njemu veli lipotica Fata :
,,Ne boj mi se, Pašić Halil-aga,
Nije ovo hajduk iz planine,
Već divojka, koja traži momka,
Negrljena i neobljubljena,
Kao što je Pašić Halil-aga“
Povrati se Pašić Halil-aga,
Poče aga s Fatom govoriti,
U to doba kićeni svatovi,
Pred bijele Alagine dvore.
Kad je Pašić pošo od matere,
Majka njemu svate pokupila,
Pa spremila Alaginu dvoru,
Da dovedu Alaginu Fatu
Za njezina jedinoga sina.
Kad svanulo i sunce granulo,
Povedoše lijepu divojku,
Do bijeli Pašićevih dvora.
Kad je bilo s večer po akšamu,
Po akšamu i čak po jaciji,
Ne će aga u gjerdek divojci,
▼str. 194
Za njim stara prestanula majka :
,,Haram tebi moje mliko bilo,
Ako ne ćeš u gjerdek divojci“,
Beg je svoju poslušao majku,
Pa on ode u gjerdek divojci.
Dilber Fata stoji u budžaku,
Sva u srmi i u čistu zlatu,
Nakićena drobnijem biserom,
Sva odaja od nje odsijeva,
Kao da je sjajna misečina.
Mlide Fata duvak će joj skidat,
Al’ on jamlja sadefli tamburu,
Pa on side u morsku šćemliju,
Sitno kuca, tanko popijeva,
A u svaku Gjulsu pripijeva :
,,Moja Gjulse, moj očinji vidu,
Umrijeću, prebolit’ te ne ću!“
To izusti, pa dušicu pusti.

***

85.

Na rastanku.

Ali-paša u grad Mostar ujaha
I donese hatti-šerif od cara,
Da se pišu svi mostarski dilberi
I aginski i begovski sinovi,
I pred njima moj dilbere najprvi,
▼str. 195
Uvedoše mom dilberu alata,
Svezaše ga za desnoga kanata.
Kad ugjaha beg Ali-beg na ata,
Držala se virna ljuba za rahta,
Priginje se virnoj ljubi sa ata,
Pa je ljubi pod al-fesić u lice :
,,Ostaj s Bogom, moja slatka sladice!“
Ona njega pod al-fesić u čelo :
,,Pogji s Bogom, moj nelomljen sokole!
Kad ti budeš niz to polje široko,
Tu ćeš naći bunar vodu studenu,
U bunaru bilu grudu snijega.
Jami grudu, pa je metni u njedra,
Sapni puce, nek postoji mrvice,
Raspni puce, pa pogledaj niz srce :
Kako će se ona gruda topiti,
Onako će moje srce venuti“.

***

86.

Aga Hasan-aga.

Gorom jaše aga Hasan-aga,
Gorom jaše, goru kunijaše :
,,O ti goro! ne zelenila se,
Što u tebi kapi vode nema,
Da napojim sebe i dorina,
Došlo mi je zaklati dorina”.
Iz gorice nešto progovara :
▼str. 196
,,Ne kun’ goru, aga Hasan-aga,
Nije tebi ništa gora kriva.
Eto doli zelenog jezera,
Al, na njemu brodarica vila,
Ište vila brodarinu tešku“.
Dogje aga zelenom jezeru,
Pa govori brodarici vili :
,,Pruži ruku, brodarice Vilo,
Da ti težku brodarinu platim“.
Al’ da vidiš brodarice vile,
Prevari se, ujede je guja,
Bilu ruku iz vode pružila,
Ufati je aga Hasan-aga,
Pa je baci za se na dorina,
Odvede je bilu dvoru svome,
Pa je vinča sebi za ljubovcu.
Lijep s njome porod izrodio :
Dvije šćeri i četiri sina.
Kolo igra na rosnoj livadi,
Molila se Hasan-aginica,
Hasan-agi uz desno kolino :
,,Moj dragane, aga Hasan-aga,
Hoću l’ otić na rosnu livadu,
Da povedem kolo divojkama“.
Njojzi veli aga Hasan-aga :
,,Hajde ljubo, nemoj puno stati,
Nejako ti u bešici čedo“.
Prevari se aga Hasan-aga,
Prevari se, ujede ga guja.
Ode vila na rosnu livadu,
▼str. 197
S divojkama kolo ufatila,
Dva put im je kolo okrenula,
Treći put se pod oblake vinu.
Dozivlje je aga Hasan-aga :
,,Vrat’ se amo, moja virna ljubo,
Šta će biti s tvojih siročadi,
Šta će biti s prenejakim čedom?“
Iz oblaka vila progovara :
,,Bogme ne ću, aga Hasan-aga,
Eto tebi dice siročadi,
Eto tebi prenejako čedo“.
Ode vila nebu pod oblake,
Osta aga jada gledajući.
Otalen se dvoru povratio.
Oko sebe dicu iskupio,
Pa je aga dici govorio :
,,Dico moja, moja siročadi,
Do sada ste vi imali majku,
A sada ste redom svi sirote“.

***
87.

Plemenita Fata.

Što se ono Glamoč zamaglio?
Ili ga je kuga pomorila,
Ili ga je vatra popalila,
Ili ga je magla pritisnula?
Niti ga je kuga pomorila,
▼str. 198
Niti ga je vatra popalila,
Niti ga je magla pritisnula ;
Šćercu ragja Hasan-aginica,
Nakon dvaest i sedam godina.
Lipo joj je ime izdivala,
Lipo ime : plemenita Fata.
Kad je Fati sedam godin bilo,
Oprema je u rod u daidža,
Da je uče knjizi i jaziji,
Dainice vezu i umetu,
Daidžićne sitan biser nizat.
Kad je Fati osam, godin bilo,
Knjigu piše plemenita Fata,
Pa je šalje ka Glamoču gradu,
A na ruke svojoj miloj majci.
U knjizi joj vako govoraše :
,,Mila majko Hasan-aginice,
Terli mi je okraćala diba,
Kušak mi je čemer otišnjao,
Tunus mi je fesić poplavio“.
Knjiga dogje ka Glamoču gradu,
A na ruke Hasan-aginici.
Kad vidila, šta joj knjiga piše,
Odma drugu knjigu nakitila,
Pa je šalje plemenitoj Fati :
,,Moja Fato, moja šćeri draga,
Diba ti se šije u terzije,
A ćemer ti kuju kujundžije,
Fesić ti je nabavila majka“.
Iza toga do malo zemana.
▼str. 199
Razboli se plemenita Fata,
Dolazi joj dajo Hasan-aga :
,,A Fatimo! žalostan ti dajo!
Bi li rada, da ti dogje majka?“
Progovara plemenita Fata :
,,A moj dajo, aga Hasan-aga!
Ja bi rada i dušu bi dala,
Da mi dogje moja mila majka!“
Kad to čuo aga Hasan-aga,
Trkom trči u nove ahare,
Pa on zove slugu Huseina :
,,Huseine, moja virna slugo,
Hajd’ izberi dva ata najbolja,
Sebi vilu, seki lastavicu,
Pa ti leti do Glamoča grada,
Pa ti kaži Hasan-aginici :
Selam ti je bratac Hasan-aga,
Da si brže materinu dvoru,
Jadna ti je na umoru Fata“.
Kad to čuo sluga Huseine,
Odma dobre konje opremio,
Pa on ode ka Glamoča gradu,
Do bijela Hasan-age dvora.
Kucnu halkom na obornim vratma.
Na avliji Hasan-aginica,
Na avliji abdest uzimaše,
Robinja joj mahramu držaše.
Progovara Hasan-aginica :
,,Ko to kuca halkom na vratima?
Halka mu se o glavu razbila“.
▼str. 200
Progovara sluga Huseine :
,,Nemoj tako, Hasan-aginice!
Selam ti je bratac Hasan-aga,
Da si brže materinu dvoru,
Jadna ti je na umoru Fata“.
Kad to čula Hasan-aginica,
Trkom trči u bijelu kulu,
Pripe peču, obuče feredžu,
Zavi lice ići-kat okrugom,
Ona sigje na mermer-avliju,
Pa ugjaha konja lastavicu,
A preda se slugu Huseina,
Ode jadna materinu dvoru.
Kad su bili u sred polja ravna,
Zeleno se polje zamaglilo,
Zadušile hodže i hadžije,
Oni nose plemenitu Fatu.
Njima veli Hasan-aginica :
,,Bogom braćo hodže i hadžije!
Okle mejit, od koje mahale,
Kako li se po imenu viče?“
Njojzi vele hodže i hadžije :
,,A Boga nam, na konju kaduno,
Ovo mejit od naše mahale,
Po imenu plemenita Fata“.
Kad to čula Hasan-aginica,
Pa govori hodžam i hadžijam :
,,A Boga vam, hodže i hadžije!
Spustite je u zelenu travu“.
Dobri bihu, za Boga hajahu,
▼str. 201
Spustiše je u zelenu travu.
Kad je vigje Hasan-aginica,
Ljuto ciči više svoje Fate :
,,Moja Fato, moje oči drage!
Moje oči, što me ne gledate?
Medna usta, što me ne ljubite?
Bile ruke, što me ne grlite?“
Oko Fate ruke savijala,
Crče jadna Fatu gledajući.
Fatu nose groblju širokomu,
A majku joj materinu dvoru.
Lijepo je opremila majka,
Kraj Fate je braća ukopala.

***

88.

Arvatova Ajka.*

Pošetala Arvatova Ajka,
Pošetala preko Bazergjena,
Ona sreta Arvatova Muju.
Tri puta je njega pobratila :
,,Bogom brate, Arvatović Mujo,
Naj ti ovu vezenu mahramu,
Pa je podaj Sarajliji Ibri :

* Ovu je pjesmu tiskao moj neprežaljeni pobratim pokojni Ivan Zovko u svojim krasnim etnografskim bilješkama : ,,Hrvatstvo Herceg-Bosne po narodnoj predaji i običajima“, jer je htio, da njome začini svoj toliki naporni i za Hrvatstvo korisni rad.

▼str. 202
Koliko je na mahrami grana,
Onliko ga dopanulo rana!
Koliko je na mahrami kuka,
Onliko ga dopanulo muka!
Koliko je na krušci krušaka,
Onliko ga ubilo pušaka!
Koliko je na gradu pendžera,
Onliko ga ličilo berbera!
Svaki berber po godinu dana,
Ale berber devet godin’ dana!
Lijeva mu usanula strana,
A kroz desnu promicala trava!
Niti mogô umrit, ni prebolit,
Dok od mene ne isko halala!

***

▼str. 203

TUMAČ turskih, arapskih, perzijskih i manje poznatih riječi.

A

Abdest, t. r., ab = voda – dest = ruka. Umivanje Muslimana prije molitve.

Aga, t. r., gospodar, zapovjednik, gospodin, vlastelin (jenjičarski zapovjednik).

Agaluk, t. r., zapovjedništvo, gospodarstvo, gospodstvo.

Agrluk, t. r., teško, silno, mučno, dragocjeno, pridj. agr. (Ne da babo Gjulbegije – Bez agrluka – Bez hiljadu i pet stotin’ – Žuta dukata), vjenčano obilježje.

Ahar, t. r., áhór, staja, konjušnica. (Meti dvore, raspremaj ahare).

Akšam, t. r., ak = bijelo – p. r. šàm = crno, tmina, sumračje ; vrijeme sunčanog zahoda i molitva poslije sunčanog zahoda.

Al, t. r., crven, ružičast. (Pa ga ljubi pod al-fesić u čelo).

Allah, a. r., Bog.

Alaj, t. r., skupina, parada, svečani ophod, u vojsci pukovnija, regimenta.

Alajli-bajrak, t. r., pukovnijska zastava.

Alat, t. r., ȁl = crven – at = konj, konj rigjaste dlake. (Na alatu vas u suhu zlatu).

▼str. 204

Alejć-selam, a. r., alejće = tebi, na te, – selam = mir, spas, otpozdrav. (Selam-alejć, nijema ka- duno – Alejć-selam, brzogovorljiva – Selam- alejć, materina Nazo – Alejć-selam, Šestokriloviću).

Alem-kamen, dragi kamen.

Al-fesić, t. r., crveni fes.

Alkatmer, t. r., crveni klinčac ; vidi karanfil.

Amanet, a. r., pohrana, ostava i čuvanje povjerene osobe ili stvari, (Zajedno im i amanet dogje), zaručni zalog, vidi agrluk.

Amber, a. r., ambra, miomiris, istočni miris.

Amberija, a. r., rozalija, mirisavo piće, vrst šumskoga cvijeća. (Mustaj-paša, prisila ti čaša – I u čaši bistra amberija).

Amidža, t. r., od ar. ȁm, stric.

Anterija, t. r., entari, duga haljina. (Po dimijam bejaz anteriju).

Armagan, p. r., dar, poklon. (Osmo Hani armagan oprema).

Aršin, t. r., rif, lakat.

Asker, a. r., vojnik, vojska, vojništvo.

Ašikovat, a. r., ašk = ljubav, ljubav voditi, djevojku gledati, s njome se razgovarati i dogovarati za ženidbu. (Ne ašikuj, Mujo, ne veži sevdaha).

At, t. r., nepodmetnut konj, ždrijebac.

Avlija, a. r., havli, dvorište, obor ogragjen visokim plotom ili zidom. (Ona sigje na mermer-avliju – na avliji abdest uzimaše).

B

Bábine, veselje na porogjaju, na koje se dolazi s darovima, megju kojima se donose i jela.

Babo, t. r., bàbà, otac.

▼str. 205

Badem, p. r., badan, bajam, mandula. (U bašči ti badem drvo raste).

Bajrak, t. r., zastava, stijeg.

Bakam, t. r., karmin, rumenilo. (Ne bili se i ne bakami se).

Baklava, t. r., slatka pita s orasima i bademima.

Banda, tal. r., vojnička glazba. (Kucnu banda paše komandara).

Basamak, t. r., podnožje, stepenice, stube od t. r. basmak = stupati, udarati.

Basmeli, t. r. basma, šareno platno, od kojega se kroje dimije. (A moj muže, viran druže, skroj mi dimije – Moja ženo, živa željo, hoćeš basmeli?)

Bašča, p. r., bagče, vrtić, cvijetnjak, perivoj, voćnjak.

Bazrgjan, p. r., bazergjan, trgovac. (Odvede nam mlade bazrgjane).

Bazulmet, p. r. bazu = mišica, nadlaktica, bend = sveza ; srebrena škatuljica u obliku trokuta, koja se priveže na mišicu, u koju se metne zapis ili jedno poglavlje iz Kur'ana, koje ima moć, da čuva od uroka ili drugih kakvih napasti. Bazulmet je potkićen dukatima. (On se faća niz bedre u džepe – Pa izvadi bazulmet od zlata – I na njemu hiljadu dukata).

Beg, t. r., viši plemić i vlastelin, znači često i čast.

Begenisati, t. r., begenmek, zavoljeti, primiti, izabrati.

Bejaz, a. r., bijelo.

Belenzuk, t. r., bilek = podlaktica – juzuk = prsten ; narukvica, grivna od zlata, srebra, potkićena draguljima i od stakla. (Na rukam joj troje belenzuke – Jedne ruke, troje belenzuke).

Bengjiluk, p. r., bengj = bunika. (u čaše im meće bengjiluka).

▼str. 206

Bensilah, pers. – ar. ben – silah, kožni pojas za oružje. (Pa pripasa do dva bensilaha).

Berber, t. r., brijač, koji i kod obrezivanja radi ; ljekar, vidar, ranar. (Dozovni mi amidžu ber- bera – Nek m’ obrije ruse pletenice).

Bešika, t.. r., kolijevka, zipka. (Tvoja beša na moru gragjena).

Bezistan, p. r., bazar, tržište.

Biljur, a. r., billur, kristal. (Na gjergjefu dubrovačko platno, a u platnu igla od biljura).

Binbaša, t. r., binbaši, tisućnik.

Birdem, t. r., bir = jedan, dem = čas, čim, kako, dok. (Car Sulejman pod Biograd pade = Birdem pade topu vatru dade).

Boj, t. r., visina, dužina, stas, sprat.

Boja, t. r. mast, farba.

Bojali-čibuk, t. r., čibuk, prut, štap svaki i probušen, na koji se puši duhan iz lule nataknute na nj, a i s lulom zajedno zove se čibuk. Bojali-čibuk = bojadisan čibuk. (Na bojali-čibuk zapalila).

Borija, t. r., trublja. (Kucnu banda paše komandara – A borija Miralaj-begova. – Udariše zile i borije).

Bostan, p. r., cvijetnjak, vrt. (Dva cvijeta u bostanu rasla).

Bošča, t. r., bogče, rubac, u kojise što uvija, zamotava. (Osmo Hani armagan oprema – Hana Osmi u bošči haljine).

Boščaluk, t. r., dar, koji je zavijen u bošču, a sastoji se iz košulje, gaća, svitnjaka i čevrme (vezen rubac). (Pa mu dade bila boščaluka).

Brusali-jastuk, t. r., uzglavlje brusansko, iz Bruse. (Na okolo brusali-jastuci).

Bujrun, t. r., izvolite.

▼str. 207

Bujruntija, t, r., Bujruldi, zapovijest, pismena zapovijest. (Ferman dogje iz Stambola grada – Bujruntija iz Travnika grada).

Bulbul, a. r., slavuj.

Bunar, t. r., zdenac, studenac, kladenac, vrelo, izvor.

Burma, t. r., zavrtač, zavrtača, gladak prsten, zlatna ili srebrena vitica. (Pa izvadi burme pozlaćene).

Burundžuk, t. r., koprena, vrlo tanko platno, koje se providi. (Na njojzi je burundžuk košulja.).

Budžak, t. r., ugao, kut.

Č

Čampare, p. r., čarpare, brončane pločice, koje se nataknu na palac i kažiprst obiju ruku, te prema plesu izvagja tonove.

Čaršija, t. r., čaršu, tržište, pijaca, široka ulica ili prostranije mjesto s dućanima. (Pa on ide u pazar-čaršiju).

Čaršaf, p. r., od čadr = platno – šeb = noć, prostirka po postelji ili stolu.

Čašaf, vidi čaršaf.

Čauš, t. r., podčasnik, redatelj, dvorski stražar, starješina nad nekolicinom vojnika. (Mulazimi sablje pripasaše – a čauši asker uredaše – čauš viknu, davulhana ciknu).

Čatija, t. r., čatki, oveći svileni rubac. kojim se žene ogrću, sastavak, što se krajevima sastavlja. (Na nedilje stambolske čatije – prekrila se od zlata čatijom).

Čelebija, t. r., čelebi, bogataš, gospodin. (Pošetao čelebija Meho).

Čelenka, t. r., čelenk, nakit za junaštvo, kokarda, perjanica. (Pa ustače kalpak i čelenke).

Čember, p. r., čenber, obruč, zavoj, prekrivalo, prijevjesa, zavjesa. (I donesi čembere, – da zastremo pendžere).

▼str. 208

Čevrma, t. r., čevra, rubac vezen zlatom ili svilom. (U ruci joj čevrma od zlata).

Čibuk, vidi bojali-čibuk.

Čifluk, t. r., imanje, selište, poljsko dobro, ral zemlje. Vidi čitluk.

Čifut, a. r., gjihud, židov, jevrej, izraelac. (Sunce zagje a misec izagje – Gondža Meho u čifute zagje).

Čifuthana, p. r., čifut-hane kuća, mjesto gdje čifuti žive. (Meho ječi – čifuthana zveči).

Čirak, p. r., čirag, žižak, fenjer, svijećnjak, učenik, šegrt. (Kraj nje gore od zlata čiraci).

Čitluk, vidi čifluk. (Na poklon ti čitluk na Zagorju).

Čiviluk, t. r., čivi, klin, klinčanica, poduga daska ili gvožgje, s nekoliko čivija, gdje se što vješa. (Čiviluke redom pozlaćuje – Kud će ljuba višati dukate. – Pa on skinu s čiviluka ćordu).

Čogor, neka vrst glazbala. (Čogor kuca Pašić Halil- age – Čogor mu se čuje na Doljane – Pa čogorom o tle udario – Moj čogore pust mi ostanuo).

Čoha, t. r., čoka, vuneno sukno. (Babi puncu ćurak čohe hazur gotove).

Ć

Ćaba, a. r., kjâbe, sve što je četverouglasto, na po se sveti hram u Meci, koji je sagradio Ibrahim a. s. sa sinom Ismailom, danas svetište svih Muslimana, koje hodočaste i okreću se prema njemu kad klanjaju. (Jami ljubu po svilenu pasu – pa je nosi Ćabi i Medini).

Ćage, p. r., kjaged, hartija, papir.

Ćehaja, p. r., kjedhada. kućni upravitelj, intendanat, zastupnik, povjerenik. (Mejru prosi od Livna ćehaja).

▼str. 209

Ćeiz, a. r., džehiz od džihaz, djevojačka oprema, prećija. (Majka Fati ćeiz opremila).

Ćemane, p. r., kemane, violina. (I donesi ćemane i sadefli-tambure).

Ćemer, p. r., svod, šupalj pojas za novce, ženski pojas nakićen zlatnim ili srebrenim pločicama. (Pa izvadi ćemer suha zlata – Oko sebe ćemer opasala).

Ćereće, t. r., vrsta svilenog ili pamučnog bojali beza. (Na alatu u al ćerećetu).

Ćilitlije, p. r., kilid, katanac, zatvoren, zabravljen. (Mejri dogje na tabaku diba – a Fatimi ploče ćilitlije).

Ćorda, p. r., kârd, sablja.

Ćošak, t. r., kjošk, paviljon, ljetnikovac, sjenica.

Ćurak, t. r., kururk, ogrtač postavljen lisičinom, kožuh, haljinac ; ćurak-samurlija, haljivan, postavljen finim krznom od samura. (Pa prigrnu ćurka velikoga – pa prigrnu ćurak-samurliju).

D

Daidža, t. r., daji. ujak, materin brat. (Oprema je u rod u daidža – Ja ne imam oca ni matere – ni daidže, brata materina).

Dainica, ujna. (Da je uče knjizi i jaziji – dainice vezu i umetu).

Dajo, pokraćeno od daidža. (A Fatima, žalostan ti dajo).

Daidžić, ujakov sin. (Amidžićim, daidžićim – po sokolove).

Daidžićna, ujakova kći. (Daidžićne sitan biser nizat).

Davul, a. r., tabl, bubanj.

Davulhana, pratnja, muzika.

Defterdar, p. r., kvestor, koji vodi račune. Prije se je defterdarom nazivao ministar financija, danas

▼str. 210

pako za pokrajinu predstojnik financijalnog odjeljenja, Defter, ar = knjiga – pers. dar = nosilac, vlasnik, defterdar = računovogja, knjigovogja. (U mog babe timar-defterdara).

Delibaša, t. r., deli = hrabar, mahnit, bezuman – baši = glavar, vogja, zapovjednik, delibaša, onaj, što zapovijeda delijama, konjanicima, četovogja kod delija, (Mejru prosi od Livna ćehaja, – a Fatimu pašin delibaša).

Delija, t. r., hrabar momak, konjanik, lako oružani u carevoj ili vezirevoj straži, kojima je zapovjednik delibaša. (Mejru vode od Livna gospoda, – a Fatimu pašine delije).

Demir, t. r., željezo, gvožgje.

Demir-pendžer, t. r., prozor, okovan željezom, prozor sa željeznim rešetkama.

Demiskija, a. r., dimiški, sablja, koja se kuje u Damasku. (Pa pripasa demiskiju ćordu).

Dert, p, r., derd, muka, žalost. (Sve u dvoru dertli i kaharli – od derta ga zabolila glava).

Diba, p. r., brokat, svilena tkanina, u koju je zlato utkano. (Na njojzi je diba i kadifa – A punici terli diba tamam do zemlje – Stoji fuka dibe i kadife).

Dilber, p. r., dil = srce – berden = nositi ; koji, koja srce osvaja, ljubavnik ; turski lijep, krasan. (Dilber Meho niz sokake šeta – Dilber Fato, materino zlato).

Dimije, t. r., platno vuneno, pamučno, svileno ; duge i široke gaće. (Na njojzi su svilene dimije).

Din, a. r., vjera, religija. (A tako ti dina i imama). Ova se riječ ne odnosi samo na islamsku vjeru, kako to stoji malne u svim rječnicima, no se reče svakoj, ma i poganskoj vjeri.

▼str. 211

Divan, a. r., spisak, zbirka poezije, salon za audijenciju. vijeće. sud, dvor. (Divan čini care u Stambolu – sve mu lale stale na divanu).

Divân-kabanica, a. r., kȁbââ, gornja haljina, kabanica. koja se nosi kad se ide na divan, vijeće. Divan-kabanica mj. divanska kabanica. (Pa prigrnu divan-kabanicu).

Divit, a. r., devat. mastilnica, u koju se i pera spravljaju, te se zadjene za pojas i nosi se uza se. (Donesi mi divit i kalema – i hartije knjige bez jazije).

Dizija, t. r., dizi, red, niz, povorka, ogra, struka (dukata). (Na grlu joj biser prebrojio – sedam- deset i sedam dizija – na grlu joj tri dize dukata).

Dolaf, p. r., dȗl'âb, čekrk, kojim se voda izvlači, dolaf, sve što se okreće, a s osobitim značenjem pretinac u zidu, koji se obrće oko svoje osovine, te se po njemu šalje i prima što, a ne može vidjeti osobe, koja šalje ; za tim ormar u zidu, u koji se stvari ostavljaju. (Jami musaf iz novog dolafa).

Dolama, t. r., narodna suknena haljina, duga do koljena ili još dulja s rukavima, po kojoj se opasuje ; obično je zelena ili crvena ; ova je haljina potekla od jenjičara. (On obuče zelenu dolamu).

Dorat, t. r., daru = mrk – at = konj ; konj tamno rigje boje, kestenjaste dlake.

Dova, a. r., dȕâ, molitva.

Dućan, a. r., dukkan, mjesto gdje se što prodaje, taberna, butiga, štacun, otvorena zgrada za trgovanje. (Odvede nam mlade bazrgjane – Zatvori nam sve redom dućane).

▼str. 212

Durbin, p. r., dur = daleko – diden = vidjeti, dalekozor. (Raspe durbin na devet kanata – što no gleda na devet sahata).

Dušek, t. r., došekj, velika blazina, na kojoj se leži, a i cijela postelja ; perina, ložnica. (Ona stere dušek po dušeku, steri meni mekane ložnice).

Dušmanin, p. r. dušman, neprijatelj.

Duvak, t. r., vrlo tanko platno ili koprena, kojom se pokriva novorogjenče ili nevjesta – mlada. (Podiže joj puli duvak s lica – Misli Fata, duvak će joj skidat).

Duvar, p. r., divar, zid. (Tu se ona s gujom rastanula – čim je rodi, u duvar uteče, duvar zigje, dukatim ga niže).

E

Efendija, t. r., efendi, gospodin, vlasnik ; kaže se od štovanja učenim ljudima i činovnicima, a naročito duhovnom staležu.

Elmas, t. r., diamanat.

Enam – hamajlija, a. r., enam = narod – hamail = zapis, što se nosi na ruci, moći, koje brane od nečega, na pr. od puške, glavobolje ili groznice i t. d., kesica ili kutijica, što se u njoj nosi zapis. (Na njemu je enam hamajlija, čelo joj je sitna hamajlija).

Evlad, plur., a. r., veled, porod, djeca. (Ne imala od srca evlada).

F

Feredža, od a. r. ferdžije, ženski ogrtač od glave do pete, od čohe, u koji se muslimanka zamota, kad ide van. (Pripe peču, obuče feredžu).

Ferman, p. r., pisana carska naredba, zapovijed. (Ferman dogje iz Stambola grada).

▼str. 213

Fesligjan, t. r., feslejen, bosiok. (Kucuka je granom fesligjana).

Figan, p. r., vika, dreka, plač, jauk, lelek. (Stade figan Osman-bega dvoru – figan čini Alibegovica).

Fildžan, t. r., čašica bez ručice, iz koje se kafa pije.

G

Gajret, a. r., nastojanje, trudba, revnost, napor, oduševljenje, pomoć. (Svom je srcu gajret učinila).

Gajtan, t. r., uzica, trak, vrpca. (Pa izvadi svilene gajtane).

Gondže, p. r., pupoljak, ruža, koja se još nije rascvjetala. (Gondža Meho po has-bašči hoda).

Gj

Gjel, t. r., imp. hodi! (Gjela dragi, da ašikujemo).

Gjeldi, prez. dogje. (Akšam gjeldi, mrak na zemlju pade).

Gjerdan, p. r., gerden, ogrlica od bisera ili zlata. (Jedno grlo, a tri su gjerdana).

Gjerdek, p. r., prva bračna večer, sama ložnica i soba za mladoženje. (Kad je bilo s večer po akšamu – njih mladiće u gjerdek svedoše – ne će aga u gjerdek divojci).

Gjergjef, p. r., gârgâf ili gârgef, vezionik. (Na gjergjefu dubrovačko platno).

Gjoz, t. r., oko ; okno od prozora.

Gjogat, t. r., konj bijelac.

Gjugum, t. r., gygym, veliki mjedeni krčag za vodu. (Uze gjugum i maštrafu – pogjoh na vodu).

Gjul, p. r., ruža.

Gjulbehar, p. r., gjul = ruža – behar = cvijet, neka vrst biljke. (Dovodi je bilu gjulbeharu – Vidi, majko, bila gjulbehara – vako mi je lice u divojke).

▼str. 214

Gjulsija, t. r., mirisava voda, koja se dobije izvarivanjem ružina cvijeta. (Vihor više gjulsija miriše – kupaše ga od ruže gjulsijom).

Gjuzel, t. r., lijepo.

Gjuzel-gjejisija, t. r., lijepa oprava, odijelo. (Na njemu je gjuzel-gjejisija).

H

Haber, a. r., glas, vijest, znanje, doznavanje. (Ko će meni haber donijeti – sinoć meni kara haber dogje).

Hainin, a. r., protivnik, hajduk, nevaljalao, nevjernik, izdajica. (U mahali hainin divojka – svoj mahali jade zadavala).

Hajat, a. r., klijet, trijem, predsoblje, hodnik. (Dvore gradi Gjulić Osman-beže – tri halvata, dva mermer-hajata).

Hȁjati, brinuti se, mariti. (Il’ ne čuješ, il ne haješ za me).

Hajir, a. r., zadužbina, sreća, obilje, koristi uopće dobro.

Hajirli, a. r., sastavljena sa turskom česticom ”li“ = sreća. (Hajde. sinko, hajirli ti bilo).

Hâl, a. r., stanje, bijeda, napast. (Bogu fala, kad s’ oprosti hala – u kojem si halu i ahvalu).

Halal, blagoslov, oprost. (Halal tebi materino mliko – ni ti mogo umrit ni pribolit, dok od mene ne imo halala – daj mi ruku i halali neno).

Halaliti, oprostiti, blagosloviti. (Nikada ti halaliti ne ću – ni na ovom ni na onom svitu).

Halas, a. r., izbaviti, osloboditi, spasiti. (Tu se ona halas učinila – i s mrtvim se čedom rastanula).

Halija, t. r., baršunasti sag.

Halka, t. r., željezni kolut na vratima kao kucalo, krug. (Oko Mehe halku ufatiše – kucnu halkom na obornim vratma. – Ko mi kuca halkom na vratima).

▼str. 215

Halva, a. r., slatko jelo, od pšenična brašna, masla i meda ili šećera. (Hranila me halvom i baklavom).

Halvat, a. r., mjesto na osami, na strani, obiteljska soba, soba zaručnika. (Dvore gradi Gjulić Osman- beže – tri halvata, dva mermer-hajata).

Hamajlija, a. r., vidi enam-hamajlija.

Hamam, a. r.. hammam, mivalište, kupalište, banja. (Kad je bila u vruću hamamu – u hamamu megju kadunama).

Handžar, p. r., veliki nož sa dva oštraca, jatagan. (Kako se je lako udario – na handžaru srce izvadio).

Hâra, p. r., svilena tkanina, koja se prelijeva poput mramora. (Pa oblači liaru nederatu – na njojzi su hareli dimije).

Hàrâč, a. r., danak, koji se je pobirao u Turskoj carevini od muške glave, i to od kršćana, jer nisu služili u vojsci. (Niz Tarače pokupi harače).

Haram, a. r., zabranjeno, nedopušteno, nezakonito, prokletstvo. (Ako ne ćeš u gjerdek divojci – haram tebi materino mliko).

Harč, a. r., hardž, trošak. (Ne harči se, ne troši dukata – ne harči se, ne kupuj mehlema).

Harelija, t. r., puška žljebaste i damascirane cijevi.

Harem, a. r., dio kuće, u kojem ženska čeljad prebiva, groblje, dvorište oko džamije, žena. (Pa on ode u harem-odaju).

Has-bašča, a. r., hâs = naročito, zasebno, čisto – bagče = perivoj, cvijetnjak, vrt. (Mujo s majkom po has-bašči hoda).

Hasta, p. r., bolestan.

Hasura, a. r., hasir, rogožina. (Tvoja mi je majka sve odnila – na hasuri mene ostavila).

Hatti-šerif, carski otomanski zakon od 26. šabana 1255. ili 3. studenoga 1839, zvan zakon Gjulhane,

▼str. 216

proglašen s velikom svečanošću u prisutnosti sultana Abdul Medžida i poslanika stranih vlasti, uleme, patriarka, rabina, zatim državnih dostojanstvenika na Gjulhani u Carigradu do carske palače Top-Kapi. Ovaj je zakon uredio : 1. sigurnost života, časti i imetka državljana ; 2. uregjenje rasporezivanja i pobiranja poreza ; 3. uregjenje vojne sile i trajanje vojne dužnosti. (Ali-paša u grad Mostar ujaha – i donese Hatti-šerif od cara – da se pišu svi mostarski dilberi – i aginski i begovski sinovi).

Hatma, a. r., potvrditi, svršiti, kad se cijeli Kur'an pročita, prouči. (Uzmi abdest iz novog ibrika – jami musaf iz novog dolafa – uči meni hatmu do sabaha).

Hazna, (a. r., hazine, blagajna, riznica. (Sakriću te u haznu – gdje mu stoje dukati).

Hazur, a. r., hadir, gotov, spreman, prisutan. (Hazurala kita i svatovi).

Hadžija, a. r., čovjek, koji hodočasti sveta mjesta Meću i Medinu. (Nek me nose hodže i hadžija).

Hećim, a. r., hakim, mudrac, liječnik, ljekar. (Hoćeš li mi bole preboliti – da ti tražim po moru hećime).

Hizmet, a. r., hidmet, služba, usluga, dvorba.

Hojranski, grč, horjatis, seljak, hulja, nikogović, neotesan.

Hodža, p. r., hadže, gospodin, učitelj, vjeroučitelj, poslije preneseno na svećenički stalež.

I

Ibrik, a. r., mjedeni krčag s použijem grlom, s poklopcem, s jedne strane s ručicom, a s druge s točkom. (Uzmi abdest iz novog ibrika).

Ibrišim, p. r., svileni konac, svila. (Prostriješe ibrišim sedžadu).

▼str. 217

Ibrišim-sedžada, mali sag u obliku pačetvorine, na kom se klanja, sedždžade, a. r. = sedžde, klanjati.

Ići-kat, t. r., iky = dva – kat = red, pribor, struka, sloj. (Zavi lice ići-kat okrugom).

Ićindija, t. r., ikyndi, vrijeme treće molitve izmegju podneva i sunčanog zahoda.

Ićram, a. r. , ikram, poštovanje, uljudnost, čast, lijep doček. (Lipo mu je ićram učinila).

Imam, a. r., lice posvećeno poslovima Bogočasti, vjerski starješina, komentatori šerijatskog prava kao četiri velika imama, zastupnik Muhamedov a. s. na zemlji.

Iman, a. r., vjerovanje, vjera u jedinoga Boga i Njegova Poslanika.

Indat, a. r., imdad, pomoć.

Istifan, t. r., vijenac, kruna. (Jedna glava, a tri istifana).

lzun, a. r., izn, dopust.

J

Jabandžija, t. r., stranac, tugjin.

Jacija, t. r., jatsu, vrijeme lijeganja, molitva pred lijeganje. (Kad je bilo s večer po akšamu – po akšamu i čak po jaciji – njih mladiće u gjerdek svedoše).

Jag, t. r.. mast, ulje, loj, mirisavo ulje, mirisni sok iz cvijeća. (Vihor više, gjulsija miriše – beli Meho iz gjerdeka ide – Kako ga je najagalo zlato).

Jagluk, t. r., vezeni ubrusac. rubac, što se pri sebi nosi za utiranje znoja i t. d.

Jakut, a. r., dragi kamen, safir. (Jedne uši, a troje mengjuše – jedne su joj od jakuta plava).

Jallah, a. r., ja Allah! O Bože!

Jamiti, uzeti. (Jami Musaf iz novog dolafa).

Jaran, p. r., drug, prijatelj. (Susreli je Mehini jarani).

▼str. 218

Jastuk, t. r., jasdik, uzglavlje.

Jatak, t. r., ložnica.

Jazija, t. r., jazu, pismo.

Jedek, t. r., povod, konj koji se vodi u ratu ili na daleki put za pričuvu.

Jelek, t. r., prsluk.

Jemenije, a. r., vrst obuće, u koje je stopalo ravno kao u papuča. a prave se od crvene ili crne kože ; duga mahrama, što se svija oko glave. (Nosi l’ sada kajser-jemenije – na nogam’ mu kajser-jemenije).

Jengjija, t. r., jenge, svatica, žena što ide sa svatovima po nevjestu, da ova nije sama na putu megju muškarcima. (Jengjijice po Bogu sestrice – stid je mene u te i gledati – a kamo li s tobom besiditi).

Jorgan, t. r., prošiven pokrivač na postelji.

Juzbaša, t. vr., stotnik, satnik, kapetan. (Sve binbaše ate pojahaše, a juzbaše sablje pripasaše).

K

Kabur, a. r., grob, raka. (Je li tebi kabur zemlja teška).

Kadifa, a. r., katife, baršun. (Na njojzi su gaće od kadife).

Kadija, a. r., kadi, sudac, šerijatski sudac.

Kaduna, t. r., kadin, gospogja, žena.

Kaftan, t. r., svileno ili pamučno dugo gornje odijelo s rukavima, što nose Perzijanci i drugi istočni narodi.

Kahar, a. r., žalost, tuga, briga.

Kaharli, t. r., brižan, žalostan, nujan. tužan, neveseo.

Kahva, a. r., kafa i kafana.

Kajas, t. r., remen.

Kajser-jemenije, cipele od crvene učinjene kože iz Kajserije.

▼str. 219

Kalaj, t. r., kositer.

Kalem, a. r., trska uopće, trska, kojom se piše, pero, (Dovodi je do kara-kalema – vidi majko i kara- kalema – vake su mi oči u divojke – donesi mi divit i kalema – i hartije knjige bez jazije).

Kalemtraš, p. r., nož. kojim se kalem zarezuje.

Kalfa, t. r., od ar. kalifa. pomoćnik kod zanata. sluga u dućanu, zamjenik.

Kalpak, t. r., Visoka kapa na okolo pokrivena krznom, a u srijedi suknom ili svilom ili kadifom ; kalpak je često okićen visokom perjanicom i zlatnim sindžirima i kolajnama. (Ti ustakni kalpak i čelenku).

Kamerija, a. r., balkon, shod. (Dvore gradi Gjulić Osman-beže – tri halvata dva mermer hajata – dvije kule, a tri kamerije).

Kanat, t. r., kanád, krilo, krilo na vratima ili na prozoru.

Kara, t. r., crn, a, o.

Kara-boja, t. r., crna farba, mast, galica.

Kara-kalem, t. r., crna trstika.

Karanfil, t. r., vrst klinčaca. (U ruci mu stručak karanflla).

Katmer-šeboj, t. r., katmer punoovijetan – p. r. šeb = noć – boj = miris ; vrst klinčaca.

Kavad, p. r., bogata gornja haljina od svile ili kadife, što može biti izvezena zlatom ili biserom. (Po dimijam četiri kavada – sva četiri od suhoga zlata).

Kavaz, a. r., kavvas, strijelac, pandur, žandar, momak, koji dvori ugledna gospodara. (Sprema care dva hitra kavaza – dovedite pašu Mahmud-pašu).

▼str. 220

Kna, a. r., hine, biljka, koja raste u Arabiji. Kad se osuši, smrvi se i njom se boje vrhovi prstiju i glava. (Na vodici divojka – naknivenom ručicom – pozlaćenom maštrafom – u srebrene gjugume – hladnu vodu preliva).

Komšija, t. r., konšu, susjed. (Od komšije dražeg dragog nema).

Kona, pokvareno od konšu, susjeda.

Konak, t. r., dvor, odžak, kuća za goste, noćište. (U dvoru im konak učiniše).

Korkma, t. r., ne boj se, imp. (Korkma ljubo, ti se ne pripadaj).

Krmzi, t. r., crveno. (Jedne su joj od krmzi merdžana).

Krmzi-harelija, t. r., crveno svileno platno.

Krna, vidi kna.

Kujundžija, t. r., kujumdži, zlatar. (A ćemer ti kuju kujundžije).

Kumaš, t. r., svilena tkanina.

Kumaš-jorgan, t. r., svileni pokrivač. (Podiže mu kumaš-jorgan s glave).

Kumašli, t. r., svilen.

Kumbara, t. r., praskavica, bomba.

Kur'an, a. r., muslimansko sveto pismo (Muhamedu a. s. od Boga poslato).

Kušak, t. r., pȃs.

Kušak-ćemer, vidi čemer.

Kutija, t. r., škatulja.

L

Lala, tulipan, uzgojitelj, vezir. (Sve mu lale na divanu stale).

Lepe, a. r., lebbe, izvolite, čujem, odazivljem se, na službu. (Lepe ago rumen karanfile).

Livše, mj. lipše = ljepše.

Lukšija, cijegj, voda, što se iz luga izvadi.

▼str. 221

M

Magbul, a. r., makbul, primljeno, uslišano.

Mahala, a. r., mehalle, predjel grada, dio. (U mahali hainin divojka – svoj mahali jade zadavala).

Mahšer, a. r., strašni sud, mjesto i vrijeme gdje će duša uskrsnuti.

Mahzar, a. r., pritužba potpisana od više lica upravljena na jedno više mjesto. (Mahzar pišu Mostarke divojke – pa ga šalju do Travnika grada – a na ruke paši Mustaj-paši – Mustaj- paša prisila ti čaša – i u čaši bistra amberija – što pokupi po Mostaru momke – ostadosmo sirote divojke).

Mȃl, a. r., imanje, imutak, imovina.

Mânî, a. r., zavidan, protivan, jalan. (Niko tome mani ne bijaše).

Maskara, a. r., mashara, šala, bockanje, treha. (Sto uradi, virna ljubo moja – što se ago šali i maskari).

Maštrafa, a. r., mišreb, čaša. (U ruci joj od zlata. maštrafa – treća nosi od zlata maštrafu – i u njojzi bistra limunata).

Mehlem, a. r., merhem, zavoj s ljekovitom masti za rane, ljekovita tvar, koja odstranjuje bol od rana. (Da kupujem na rušpe mehlema).

Mejhana, p. r., mej = piće – hane kuća, pivnica, krčma. (Vino piju age Sarajlije – u mejhani na sred Sarajeva).

Mejit, a. r., mejjit, mrtvac. (Okle mejit, od koje mahale).

Mejtef, a. r., mekteb, učionica.

Mengjuše, p. r., mengȗš, naušnice. (Jedne uši, četvere mengjuše).

Merdevine, p. r., nerduban, stube, stepenice, ljestve. (Pa on jamlja lake merdevine).

▼str. 222

Merhamet, a. r., milost.

Mermer, t. r., mramor.

Mermer-avlija, t. r., obor popločan mramorom. (Ona sigje u mermer-avliju).

Mermer-hajat, t. r., trijem popločan mramorom. (Dvore gradi Gjulić Osman-beže – tri halvata, dva mermer-hajata).

Merdžan, a. r., crveni koralj.

Mestve, p. r., kožna bječva. (Pa obuče svilene čarape – na čarape mestve pozlaćene).

Mešćema, a. r., mehkeme, sudnica, šerijatski sud.

Mezar, a. r., od zijareta = grob, raka. (Na pored im mezar iskopaše – kroz mezar im ruke sastaviše).

Minnet, a. r., dobročinstvo, zahvalnost.

Miraz, a. r., baština, ostavina.

Misir, a. r.. Misr, Egipat. (Oči su joj dvi morske trnine – valjadu joj Šama i Misira).

Misk, a. r., od p. r. mišk, mošus, miomiris, koji se vadi iz pupka Misita. Ovaj je miris na istoku najdragocjeniji.

Mor, t. r., modar, modrast.

Morast, modrast.

Muftija, a. r., duhovni starješina jednog okružja, koji bdije nad svećenstvom, a u prijeporu izmegju pojedinaca daje pravna šerijatska – teološka mnijenja.

Muhur, a. r., pečat, žig.

Mukadem, a. r., prednji, pregjašnji, dragocjeni. (Opasa se mukademom pasom – na njemu je hiljadu dukata).

Mujezin, a. r., muezzin, koji sa shoda munare pozivlje Muslimane na molitvu. (Misli ona, niko je ne vidi – al je vidi mujezin s munare).

Mulazim, t. r., poručnik. (Mulazimi asker uredaše).

Mum, t. r., svijeća. (Pa užeži mume u čirake).

▼str. 223

Munara, a. r., menar : minaret, kula za osvjetljenje, toranj, s kojega muezzin pozivlje pravovjerne na molitvu.

Musaf, a. r., mushaf, knjiga, sahifa = stranica, otale je postala riječ mushaf, koja se danas odnosi na Kur'an. (Jami musaf iz novog dolafa – uči meni hatmu do sabaha).

Muštuluk. p. r., mužde – radostan glas, povoljna vijest, s tur. dodatkom lyk, znači nagradu za povoljan glas.

Mutvak, t. r., mutpak, kuhinja. (Kad im muže u čaršiju – one u mutvak).

N

Najagati, namirisati. (Beli ga je zlato najagalo).

Nalule, a. r., nâl, papuče ženske, na kojima je ozdo drvo, a ozgo kajiš).

Namaz, p. r., muslimanska molitva. (Tamam neva na namazu biše – beg Ali-beg sitnu knjigu piše).

Namluk. p. r., nam = ime, glas, čast, dostojanstvo, namluk, dobar glas.

Nimet, a. r., blagodat.

Nišan, p. r., biljeg, meta, znak.

Nizam, a. r., red, pravilo, regulirana vojska. vojska. (Ferman dogje, ferman dogje – iz Stambola grada – bujruntija, bujruntija – iz Travnika grada – da se dižu, da se dižu – na Gacko nizami).

 

O

Odaja, t. r., ȍda, soba.

Okruga, zavijač. (Zavi lice ići-kat okrugom).

Opanjkati, oklevetati. (Nemoj mene majci opanjkati).

Ovizati se, dosjetiti se. (Odma’ se je jadu ovizala). od tal. avvisare.

Odžak, t. r., ognjište, dimnjak, kuća.

▼str. 224

P

Pamuk, t. r., panbuk od per. penbe, vatno, biljka, iz koje se vadi vata, te se upreda za tkanje, konce i t. d.

Panjkati, Vidi opanjkati.

Paša, t. r., viši časnik ili službenik u turskom carstvu, u časti generala. Ova se je čast dijelila u starije doba na troje : paša s jednim, dva ili tri tuga (čelenka izragjena od konjskog repa). Danas u civilu : ministar (vezir), rumilijski namjesnik, miri-miran i mirul-umera, a u vojništvu : maršal, podmaršal i generalmajor. (Kucnu banda paše komandara).

Pašaluk, t. r., pašalik, provincija, koja spada pod upravu jednog paše. (Dvori cara devet godin’ dana – izdvorio devet agaluka – i desetu Bosnu pašaluka).

Patišah, p. r., padišah, vladar. U ovoj pjesmi nazivlje momak svoju dragu patišahom. (Dragi dragu lipo pozdravljaše – po svakom joj selame spremaše – po putniku i po namirniku – po bulbulu i po tujur-šahu – šećer selam mome patišahu).

Pazar, p. r., bazar, čaršija, pijaca, kupoprodaja, trgovanje. (Pa on ode u pazar čaršiju).

Peča, t. r., maska, obrazina s otvorom za oči, koji je ispleten konjskom strunom, što po nekim krajevima nose muslimanske žene, kad idu na ulicu. (Pripe peču, obuče feredžu).

Pehlivan, p. r., pehluvan, junak, hrvač, gimnastičar, okretan, uvježban. (Sokolovi Savu preletiše – pehlivani u Mostar dogjoše – u četvrtak tenefe popeše – a u petak igru započeše).

▼str. 225

Perčin, t. r., perčem, čuperka dugih kosa na vrh glave, koja se spušta niz vrat. griva. (Sijah perčin bijel vrat prekrio – pustite mi perčin niz tenešir – što mi ga je Hana odgojila – tri je zlatna češlja oblomila – dok je meni perčin odgojila).

Pešćeš, p. r., piš-keš, dar,

Pirinač, p. r., riža, mjed žuti.

Populana, puli, od t. r. pul, puče, pjega, biljega. (Kako l’ nosi do dva bensilaha – bensilaha zlatom populana).

Poture, t. r., muške široke hlače do koljena.

Prategjija, pratilac. (Fala vama, moje prategjije – kada ste me dvoru dopratili).

Prsten dati, primiti, zaručiti se s djevojkom. (Prsten dade, svadbu ugovora).

Pulli-duvak, vidi populana i duvak.

R

Rabb, a. r., Gospodar, vlasnik ; Gospod.

Rabbum-Allah! Moj Gospode Bože! (Rabbum-Allah, na svemu ti fala).

Rafa, p. r., ref, polica pričvršćena u sobi o zid.

Rabat, a. r., namiriti se, otpočinuti, veseo, zadovoljan.

Rahmet, a. r., pokoj. mir, oprost. (Rahmet duši mojoj miloj majci).

Raht, p. r., konjski nakit.

Rida, a. r., svileni rubac navezen zlatom. (Pa izvadi ridu pozlaćenu – na to tebi, beže Osman-beže – devet je je vezijica vezlo).

Rogalj, ugao, ćoše.

Rubija, a. r., rub'ijje, četvrtina dukata u vrijednosti od 10-12 groša.

▼str. 226

Ruho, odijelo, djevojačka oprema. (I boljeg je soja i plemena – i više je ruha sakupila).

Ruhatija, koja je više ruha sakupila.

Rušpa, mletački cekin.

‘Rrz, a. r., obraz, čast, poštenje.

S

Sabah, a. r., jutro, vrijeme prije sunčanog ishoda, molitva u isto doba. (S večer sjala sjajna misečina – a pred sabah pala pomrčina).

Sadaka, a. r., milostinja.

Sadef, a. r., biserna školjka.

Sadefli, t. r., od biserne školjke. (Pa on jamlja sadefli tamburu).

Sahibija, a. r., gospodar, posjednik, vlasnik. (Ak’ i nije Ale timardžija – jest na svome malu sahibija).

Sahtijan, p. r., iščinjena svijetla koža, a naročito kozija.

Sahtijan-sanduk, p. r. – a. r., skrinja okovana sahtijanom. (Primiče se sahtijan-sanduku).

Sahtli, p. r. teško, mučno, neveseo, tužan. brižan, žalostan, nujan. (Što si tako sahtli i kaharli).

Sajvan, p. r., hladnik, kišobran, štit.

Sàlâ, a. r., što se uči na munari u petak pozivajući vjernike na klanjanje džume (molitva u petak), a u nekim mjestima i poziv na pogreb. (U petak ga megju salu klela – u subotu beg se razbolio).

Sanduk, a. r., škrinja, kovčeg.

Sejir, a, r., sejr, ići, hodati, putovati, pregledati, razgledati.

Sejsana, t. r. od ar. sajis = konjušnik, tovarni konj. (Kupi roblje, što ga je dovela – kupi blago, što ga je donila – natovari dvan'est sejsan’ blaga).

▼str. 227

Selam. a. r. pozdrav. (Selam ćeš mi miloj mojoj majci – selam ti je Salih-aginica).

Selam-alejk, a. r., mir s tobom., Božji blagoslov na te. (Selam-alejk, nijema kaduna – alejk-selam, brzo govorljiva).

Selam predati, istupiti iz molitve. (Kad to čula Ali-begovica – nema kada predati selama – već je odma namaz pomrsila).

Serdžada, vidi ibrišim-sedždžada.

Sevdah, a. r., sevdâ, ljubav. (Od sevdaha goreg jada nema).

Sevdahluk, t. r., ljubakanje.

Sevdisati, ljubiti, zaljubiti.

Sevli, t. r., servi ili selvi, drvo, koje se zeleni i ljeti i zimi ; u pjesmi znači tankovijast, tankovijasta. (Sevlijice sevli ti se boja – tako biše sevli Gjulsa moja).

Sihir, a. r., vračanje, magjionstvo.

Sijah, p. r., sijah, crn. (Sijah perčin bijel vrati prekrio).

Sille, t. r., šamar, ćuška, zaušnica, ljoska. (Uz obraz joj sille udario).

Sindžir, p, r., zendžir, lanac, verige. (Jesu li ti sindžir-halke teške).

Sofa, a. r., suffe, drvena ili kamena klupa uz vrata, bunar ili u bašči.

Sofra, a. r., sufre, trpeza, jedaći sto.

Soj, t. r., rod, pleme, bagra, pasmina. (I boljeg je soja i plemena).

Sokak, a. r., zukak, ulica.

Soluf, p. r., zulf, uvojci kose podrezane s obje strane lica. (Smišaše se brci i solufi).

Srča. t. r., staklo, staklo na prozoru.

Srg, t. r., motka preko koje se vješa rublje.

▼str. 228

Srma, t. r., srebro – srma konac, srebren konac.

Stimati, poštovati. tal. stimare.

Stoborje, ograda oko kuće. (Od stoborja otvorena vrata – on se penje na novo stoborje).

Subaša, t. r., upravitelj imanja, gospodarstva, spahiluka. (Pa povedi sa sobom subaše – niz Tarače pokupi harače).

Sultanija, t. r., carska kći.

Sumbul, p. r., sunbul, vrst ljiljana. (Dva cvijeta u bostanu rasla – mavi sumbul i žuta zerina).

Sunnet, a. r., pravilo, obrezivanje.

Sure, a. r., red, redak.

Surma, t. r., crna boja, kojom se mažu trepavice i obrve.

Š

Šadrvan, p. r., šâdirevan, vodoskok, vodomet.

Šahit, a. r., šahid, svjedok. (Šahitola Ahmini jarani – pokloni mi sve svoje imanje).

Šam, a. r., Sirija, a reče se i glavnom njezinom gradu Damasku. (Oči su joj dvi morske trnine – valjadu joj Šama i Misira).

Šćemlija, t. r., iskemle, stolica bez naslonjača. (Pa on side u morsku šćemliju).

Šeboj, vidi katmer-šeboj.

Šećer, p. r., šeker = a. r. sukker, slador.

Šenli, t. r., veseo. zadovoljan. (Sve u dvoru šenli i veselo).

Šerbe, a. r., piće, voda s medom ili šurupom. (Teta će vam šerbe iznositi).

Šeriflija, nekakav dukat. (Na grlu joj trista šeriflija)

Šikli-odaja, t. r., ukusno uregjena soba. (Uvede ga u šikli-odaju).

▼str. 229

Šilte, t. r., sjedalo nabijeno vunom, pamukom ili perinom. (A mene je kaduna rodila – na šiltetu megju jastucima).

Šimla, t. r., šašovac, bukova daska. (Šimlu teše, u zlato je meće).

Šućur, a. r., zahvalnost, blagodarnost. (Šućur Bogu po hiljadu puta.

T

Tabak, a. fr., tabaka. ploča, sloj, tanjir, arak papira.

Tahta, p. r., daska, ploča.

Tahterevan, p. r., taht = prijesto – revan =-. gibajući, palankin, nosiljka, napravljena kao omanja sobica za nekolike osobe, naokolo ogragjena rešetkom, a odozgor pokrivena čohom ili kadifom. U njemu su putovali velikaši sa obitelju, a naročito su se gospodske mlade nosile u tahterevanu. Tahterevan bi nosila dva konja ili četvorica ljudi. (Mejru vode u tahterevanu – a Fatimu na konju gavranu).

Talkin, a. r., podučiti, podsjetiti, sprovesti.

Tambura, a. r., tȁnbur. (Tamburice, moja dangubice).

Tȁvȁn, t. r., potkuplje. prostor pod krovom, sloj, kat, sprat, pod, patos.

Teferič, a. r., teferrudž, zabava, veselje, podaleko od kuće, obično u hladu kod kakve vode. (Sada ćemo na rosnu livadu – sada ćemo proteferičiti).

Tenef, a. r., taneb, konopac, uže, uzica. (Pehlivani u Mostar dogjoše – u četvrtak tenefe popeše – a u petak igru započeše).

Terli-diba, t. r., telli, brokat protkan zlatnom žicom. (A punici terli-dibu taman do zemlje).

Terzija, p. r., derzi, krojač.

▼str. 230

Terzijan, p. r., pero ili drvce, kojim se udara u tamburu. Izreže se iz trešnjeve kore, volujskog roga ili iz pera. (Tamburice, moja dangubice – terzijanu, moj velik zijanu).

Testir, p. r., destur, dopust. (Bez testira u mermer- avliju).

Tevsija, t. r., tepsi, plitka posuda od bakra.

Timar, t. r., red, njegovanje. U pjesmi je timar vojnički nasljednji stalež, imanje, koje nosi od 3000 do 20.000 akči, što ga je sultan davao odličnom vojniku uz pogodbu, da mora sam u rat ići i prema dohotku od timara sa sobom konjanike voditi. Ovakova lena davana su sa istim pravom ne samo vojnicima, već i zvaničnicima, tako, da je svaki zvaničnik, koji je stanovitu službu obavljao, dobio imanje, da izvršava prava kao spahija na toj zemlji. Timar je prelazio iza smrti držatelja na djecu sposobnu za vojsku ; ako su djeca ostala malodobna. prelazi timar na iste uz uvjet, da daju na carev poziv dužni broj vojnika.

Timardžija, t. r., držatelj timara. (Ak’ i nije Ale timardžija – jest na svome malu sahibija). Tozluci, t. r., tozlik, dokoljenice, dokoljena. kao bječve od čohe, što pokrivaju noge od članaka do koljena. (Jesu li mu kopče na tozlucim)

Traboloz, t. r., Tripolis, grad u Africi i u Siriji. otuda i ime svilenome pasu, koji se tkaje u sirijskom Tripolisu. (Opaso se trabolozom pasom).

Trabozan, t. r., tirabzan, naslon, ograda, doksat od stupčića, izragjenih na strug. Trabozani se udaraju na skemliju, tepu, pendžern, ispred trijema i okolo stuba. (Basamake od mavi sumbula = trabozane od mavi zambaka).

▼str. 231

Tujur-šah, a.-p. r., kralj ptica. (Dragi dragu lipo pozdravljaše – po svakom joj selame spremaše – po putniku i po namirniku – po bulbulu i po tujur-šahu – šećer selam mome patišahu).

Tunus-fesić, fes, što se pravi u Tunisu. (Tunus mi je fesić poplavio).

Tura, t. r., tugra, carski pečat s carskim imenom, koji se udara na ferman, berat, na zakone i naredbe i sve ine zvanične spise, koji idu preko carevih ruku ; snopić, savitak, svežanj.

Turbe, a. r., nadgrobnica sazidana na grobu dobrih i pobožnih ljudi. (Više Fate turbu namistio).

U

Ujisati, t. r., ujmak, pristajati, prilagoditi se, dolikovati.

Ummet, a. r., skup naroda, što govori jednim jezikom ; skup vjernika, koji slijede pravu vjeru u Boga po nauku jednog Božjeg poslanika. Šemsuddini Sami navodi u „Kamusi turki“, da je sasvijem pogrješno upotrebljavati riječ ummet kao vjersku oznaku, umjesto millet, n. pr. ummeti islamijje i milleti Osmanijje, nego treba to obratno upotrebljavati, jerbo je millet oznaka vjerska a ummet narodnosna, po tome : ummeti Osmanijje, a milleti islamijje.

Urnek, t. r., primjer, pregleda, uzorak, ono, na što se ugleda.

V

Varak, a. r., pozlata, list.

Varakli, t. r., ukrašeno lišćem, pozlatom.

Vezir, a. r., ministar, carski namjesnik na jednoj provinciji.

▼str. 232

Vižle, pas prepeličar, lovsko pseto.

Vrzi, ostavi, metni, spusti, baci. (Vrzi kujo, moje ogledalo).

Z

Zabit, a. r., zapovjednik, vojnički časnik. (Svi zabiti sablje pripasaše).

Zambak, p. r., krin , ljiljan. (Basamake o mavi sumbula – trabozane od bili zambaka).

Zar, t. r., zastor, zavjesa.

Zećat, a. r., zekat. Zerijat zapovijeda svakome Muslimanu, da imade podijeliti stanovitu količinu od svoga imanja, koja mu pritječe preko godišnjih životnih potreba. Zećat se daje od goveda, konja, dragocjene kovine, novca, trgovačke robe, od rudnika i zemaljskih proizvoda. (Što se guja oko ćela vije – nosila sip o ćelu rubije – nisi nanjih zećata davala. – Što se guja oko grla vija – nosila sip o grlu dukate – nisi na njih zećata davala. – Što se guja oko pasa vija – nosila si ćemer suha zlata – ni nan j nisi zećata davala – s tog se guja oko pasa vija).

Zeman, a. r., vrijeme, doba.

Zerina, p. r., zlato, od zlata napravljeno nešto, zlatna kruna ; nekakav žuti cvijet sa lijepim mirisom. (Dva cvijeta u bostanu rasla – mavi sunbul i žuta zerina).

Zerin-kada, zlatna gospogja. (Od mila je zerin-kadom zvaše).

Zijan, p. r., šteta.

Zile, p. r., svirala, vrst glazbenog nastroja. (Udriše zile i borije).

Zinet, a. r., nakit, ures, ukras.

▼str. 233

Zulum, a. r., nepravda, nasilje. (I do sad su paše dolazile – ali nijesu zuluma činile).

Zumurrut, (1. r., zumurrud. dragocjeni zeleni kamen. (Jedne su joj od zumurut-kama).

Dž

Džamija, a. r., Bogomolja.

Džanfez, p. r., veoma tanko svileno platno. (A moj muže, viran druže – skroj mi dimije, – moja ženo, živa željo – hoš li basmeli? – A moj muže, virni druže – hoću džanfezli).

Džeferdar, p. r., dževher = nakit, vez, dar od gl. dašten, dževherdar, puška izvezena zlatom i dragim kamenjem.

Džennet, a. r., raj.

Džep, a. r., džejb,, čpag, špag.

Džuzdan, p. r. kesa za novce, novčarka. (Osto mi je džuzdan iz nidara – i u njemu hiljadu dukata).

▼str. 234

Prazna stranica – lijevo

▼str. 235

Gdje je šta

Predgovor – strana 5

1. Miza materina – strana 17
2. Vjerna ljuba – strana 18
3. Vjerna ljuba i nevjerni sluga – strana 22
4. Hasan-aga i Hanifa bega Omarića – strana 26
5. Vjerni vojno – strana 29
6. Nemilosna majka – strana 35
7. Preudaja Danni-begovice – strana 40
8. Osman-beg i Hana kapetana – strana 44
9. Ale-pehlivan i Morića Begaja – strana 50
10. Udovica Salih-aginica – strana 51
11. Dvije poluseke – strana 55
12. l2. Otmica bega Gjulića – 58

l3. Gondža Meho medju čifutima – strana 64

14. Djevovanje – carevanje – strana 65
15. Materina kletva – strana 66
16. Zor nevjesta – strana 67
17. Ne će cura oca nego sina – strana 68
18. Prokleta svekrva – strana 71
19. Vjerna ljuba i vjerni vojno – strana 73
20. Patnje i osveta Ali-begovice – strana 77
21. Salatina Tatla – strana 79
22. Nije blago groši ni dukati – strana 80
23. Nevjesta i zaova – strana 81
24. Djevojka posti za se i za dragoga – strana 82
25. Dva bijela goluba – strana 83
26. Molba lijepe djevojke – strana 83
27. Draga o dragom – strana 84
28. Nevjesta o svekrvi – strana 84
29. Hainin djevojka – strana 85

▼str. 236

30. Djevojka se s vjetrom razgovara – strana 86
31. Zaimova Ema – strana 87
32. Ljepši dragi nego li ga kažu – strana 88
33. Srdnja dragog na dragu – strana 89
34. Djevojka nevjera – strana 90
35. Kletva djevojačka – strana 90
36. Beg Emina i Fatima – strana 91
37. Draga za dragim – strana 92
38. Neće cura stara, nego mlada – strana 94
39. Šećer Meho i šećer Mejra – strana 96
40. Dva cvijeta – strana 97
41. Zateče se danica – strana 98
42. Dogji dilber u večer – strana 99
43. Dragi nevjera – strana 100
44. Sarajkinje – strana 101
45. Gjulbegija Nafiz-pašina – strana 103
46. Mahzar pišu Mostarke divojke – strana 104
47. Nevjestina tuga – strana 107
48. Majka i sin – strana 108
49. Djever i neva – strana 108
50. Vila i djevojka – strana 109
51. Oklada – strana 111
52. Nevjesta i zaova – strana 111
53. Majkin Ibro – strana 113
54. Tužba Ali-begovice – strana 114
55. Pobjegla mu draga – strana 115
56. Car Sulejman pod Bigradom – strana 117
57. Molba sinova – strana 118
58. Ali-begovica – strana 119
59. Bratac seku u milosti ljubi – strana 120
60. Kleveta – strana 122

6 1. Djevojka ga prevarila – strana 124

62. Turalića Fata – strana 126
63. Ne hvali druge pred svojim dragim – strana 128
64. Od sevdaha goreg jada nema – strana 32
65. Ali-beg se dragoj našalio – strana 133
66. Djevojka paša – strana 135
67. Jadna ti je Ahmed-begovica – strana 140
68. Po madežu poznala ga draga – strana 142
69. Gjerzelez Alija – strana 147
70. Kćerku daju – robinju udaju – strana 153

▼str. 237

71. Nesugjenica – strana 156
72. Njemkinja Fata – strana 160
73. Dragi dragu lipo pozdravljaše – strana 163
74. Poruka drage – strana 164
75. Zadnja želja – strana 164
76. Oj, djevojko, dušo moja – strana 165
77. Dragi dragoj sitnu knjigu piše – strana 165
78. Tugja majka – strana 166
79. Nevjernica – strana 167
80. Božja kazna – strana 172
81. Gondža Meho i Abegzada – strana 174
82. Mudra djevjka- strana strana 180
83. Otmica – strana 182

St. Pašić Halil-aga – strana 186

85. Na rastanku – strana 194
86. Aga Hasan-aga – strana 195
87. Plemenita Fata – strana 197
88. Arvatova Ajka – strana 201

Rječnik – strana 203

▼str. 238

Prazna stranica – lijevo

▼str. 239